fix
Logo
fix
Nalazite se na Rat1992-OZREN
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

ozren- 91011 - 31.07.2014 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

Na Ozrenu pronađeni posmrtni ostaci Srba


MITROVIĆ : NA OZRENU PRONAĐENI POSMRTNI OSTACI SRBA


31. juli 2014. godine

Istražioci Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica pronašli su na tri lokacije na Ozrenu posmrtne ostatke lica za koje se pretpostavlja da su pripadnici Vojske Republike Srpske, izjavio je Srni predsjednik Organizacije porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Srpske Nedeljko Mitrović.

  • "Tužilaštvo BiH obaviješteno je o pronađenim posmrtnim ostacima, zbog čega od njega zahtijevamo da u roku 15 dana izda nalog za njihovu ekshumaciju", rekao je Mitrović.

    On je naveo da će porodice poginulih iz Republike Srpske pratiti da li će Tužilaštvo BiH pokrenuti nalog za ekshumaciju.

  • "Ukoliko takav nalog ne bude izdat, oglasićemo se u javnosti da Tužilaštvo BiH nije sposobno i odgovorno da realizuje zadatke koje je samo preuzelo prije dvije godine", zaključio je Mitrović.

    Na Ozrenu je sa 11 lokacija masovnih grobnica izmješteno 137 tijela vojnika i civila Republike Srpske.

    Republika Srpska traga za 1. 691 vojnikom i civilom, dok se u tri spomen-kosturnice u Srpskoj još nalazi 620 ekshumiranih, neidentifikovanih tijela

    Izvor: SRNA
  • ozren- 90957 - 25.07.2014 : 4mnb Zavidovici - best (0)

    Pad Vozuće


    Kad se već priča o Vozućoj i Ozrenu, ja sam, kao pripadnik 4. manevarskog bataljona, bio učesnik ulaska u Vozuću '95. godine od strane 3. korpusa ARBiH.

    Uprkos tome što većina Srba priča o nekakoj namještenoj političkoj borbi, moje lično mišljenje je da se 3. korpus morao spojiti sa 2. korpusom jer su se za to stvorile sve pretpostavke da se to može uraditi. Uz ogroman MTS i oruđa koja su bila raspoređena na terenu i sve borbene jedinice iz Treceg I Drugog korpusa sa pridodatim specijalnim jedinicama.

    Blizna, Podsjelovo, Popovo Osje I ostale kote - ko zna za ta mjesta oko Zavidovica zna i za 318., 320. i 4mnb...
    ozren- 90826 - 14.07.2014 : Xxx Selimovic Ribnica - best (0)

    Bradinj


    Živim odmah ispod Bradinja i dobro se sjećam bitki za Bradinj, koji je bio od strateškog značaja za nas, isto kao i Papratanj...
    ozren- 90149 - 12.05.2014 : IDV Idv Tuzla - best (0)

    Ofanziva '95


    Pročitao sam knjigu, i da odmah kažem nešto u vezi ofanzive '95. tj. za pad Vozuće i dijela Ozrena. Podaci koje je autor naveo za 2. korpus ABiH - 90% nisu tačni: ni broj ljudstva, ni koje su jedinice napadale koje kote, niti broj poginulih. Za 3. korpus ne znam, ali za drugi odgovorno tvrdim. A za broj tehnike na strani 2. korpusa pogotovo tip nije imao pojma.

    Ja sam lično bio u avgustu '95. bio sam septembra 95 kada je pala Vozuća. Moja se brigada ne spominje. Ima brigada koje uopšte nisu bile tu na dan pada Vozuće. Kada kažem "moja brigada se ne spominje" pod tim mislim da je nas na Vozuću došlo oko 70 ljudi, od toga 30 nas je bilo IDV. Od tih 30 nas 8 je krenulo na rov. I nije sa strane 2 korpusa niko probio liniju niti pokušao da probije sve do 11 sati. Tako da o nekim "grčevitim borbama, grčevitim nadljudskim naporima odbijanja napada na Klupe i druge kote do 13 sati" nema govora.

    Inače, sa strane 2. korpusa prvih 7-8 dana, brigade koje su slale ljude u ofanzivu "Uragan '95" to se podrazumjeva slanje oko 50 do 80 ljudi. Tako da nije bilo govora o "brigadama".

    Pogriješio je recimo u informaciji o jedinici koja je napadala "KLUPE", ali da sada ne dužim, knjiga jeste zanimljiva ali mnoge brojke i informacije su pogrešne. Opet kažem da za treći korpus ne znam.
    ozren- 89549 - 01.04.2014 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Link za knjigu Bitka za Vozuću


    Link za knjigu Bitka za Vozuću se nalazi na stranici "Ozren".
    ozren- 89535 - 01.04.2014 : Novica Bogdan Futog - best (1)

    Ozren


    Za Crnog labuda iz Kalesije: Dobro bi bilo da pročitaš knjigu od Nenada Cvijetkovića "Bitka za Vozuću", gde se iznose svi podaci o bitkama na Ozrenu, od ljudstva, borbene tehnike pa i do poginulih po datumima za obje strane.
    ozren- 89479 - 27.03.2014 : Crni Labud Kalesija - best (0)

    Operacija Vozuća '94


    Operacija Vozuća je pokrenuta '94. godine. Koliko se ja sjećam, prva je bila Pavetina, četiri zarobljena srpska vojnika koji su kasnije razmijenjeni, mislim da je bio jedan poginuli. Naša strana nije imala gubitaka...

    Nakon samo par dana akcija Šuplja bukva, četiri poginula srpska vojnika, naša jedinica jedan poginuli u pokušaju da napredujemo dalje prema paljeniku i u rejonu Podcjelova od našeg tenka izgubili smo 4 momka a ne jedan kako je već negdje navedeno.

    Sledećeg mjeseca, ne sjećam se tačnog naziva kote, teren katasrofalan nije bilo moguće dejstvovati ničim osim bombama sa obje strane, akcija u kojoj su bombe napravile čudo, bilans je bio jedan poginuli kojeg nismo uspjeli izvuci (kasnije razmijenjen) i dvojica lakse ranjenih. Srpski vojnici koji su zarobljeni i poginuli bili su na području Prnjavora, ako ne svi onda većina. Mislim da su našoj strani bili iz različitih mjesta, ne znam odakle pa neću da nagađam.

    Ofanziva '95. - djelujemo iz pravca Banovića, mislim da su bila zarobljena četiri srpska vojnika, od kojih jedan iz Petrova i ostali iz Doboja. Po prvim izjavama i po mom sjećanju ova tojica su bili na rukovodećim mjestima u fabrici "BOSANKA" ratne formacije se ne sjećam, svi su razmijenjeni.
    ozren- 89331 - 19.03.2014 : Milidoboj Doboj - best (5)

    Knjige u PDF formatu


    Javljam se ponovo. Svoj e-mail ostavio sam administratorima stranice. Pa sada svi koji žele u pdf formatu knjigu od g-dina Nenada Cvjetkovića "Bitka za Vozuču 1992. -1995." i knjugu od g-dina dr. Petra Maljenoviča "Paravojnik" javite mi se. Pozdrav svima.

    Poštovani,

    molim te da knjige pošalješ na slavicnetŽhotmail.com a ja ću poslati ostalima.
    Pozdrav,
    Željko
    ozren- 89258 - 13.03.2014 : Milenko Simic Vozuca - best (0)

    Bradinj


    Bradinj je bila važna kota na Vozućkom ratištu, požrtvovanjem svih, ostao je nepokoren do sudnjeg dana. Ukoliko ima neko, da se obnove uspomene.
    ozren- 88835 - 21.02.2014 : Damir Klepic Zavidovici - best (1)

    Ozren: Kota 715


    Na Pocjelovu sam bio čitav rat i dobro poznajem ratna dešavanja na koti 715. Najteže mi je bilo 1994. godine! Držao sam rov broj 5, tako smo ga bar mi zvali. Iz njega smo periskopom osmatrali, a tako su radili i srpski vojnici jer je udaljenost između rovova bila svega 25 metara.

    Ukoliko ima neko od vojnika VRS, koji je bio na tom rovu, volio bih da i on napiše svoje viđenje dešavanja na koti 715 i u njenoj okolini. Siguran sam da su tamo bili prekaljeni borci i da dobro znaju šta je prava borba.
    ozren- 88801 - 18.02.2014 : Zeljko Tomic - best (2)

    Knjiga Paravojnik


    Obavještenje za sve one koji su zatražili knjigu "Paravojnik" - ni ja je još nisam dobio, dobićete je svi uskoro.

    Pozdrav,
    Željko
    ozren- 88703 - 13.02.2014 : DADO - best (1)

    Knjiga Paravojnik


    Pozdrav svima. Evo i moj email. Želio bih knjigu "Vojnik" u pdf formatu. Hvala unapred!

    Dado, još jednom za tebe a i za sve ostale: klikni na onaj članak koji ima preko dvadeset zvjezdica - opcija "ocjeni rubriku" i upiši svoj email.

    Molim vas da se ovako više ne upisujete jer mi stvarate ogroman posao sakupljanja email adresa.
    ozren- 88671 - 11.02.2014 : Teso Mirkovic Ugljevik-Zabrdje - best (0)

    Knjiga o Bici za Ozren


    Pomože Bog draga braćo moja! Pišem iz Ugljevika i herojskog sela Zabrđe, rodnog mjesto Vojvode Mande.

    Javljam se zbog knjige Bitka za Vozuću, možda sam omašio stranicu ili folder, ali ja bar ovako javljam. Ostavio sam moj im meil, pa ako mogu kako da dobijem ovu knjigu o Vozući, bio bih vam na tome jako zahvalan.

    Puno bratskih pozdrava iz Zabrđa.

    Tešo-Teški

    RE: Kjiga o bici za Ozren


    Tešo,

    knjigu ćeš dobiti, nema problema, mada si trebao ta klikneš na onaj post koji trenutno ima preko 20 zvjezdica, tj. toliko ima zainteresovanih za knjigu.

    Zamolio bih te da napišeš neki članak o Vojvodi Mandi, prava je šteta što smo ga do sada samo nekoliko puta pomenuli. Vjerujem da u Zabrđu ima dosta onih koji znaju ponešto o njemu, njegovom djetinjstvu, školi, pa i o ratu. Napiši sve što znaš, a ja ću to srediti, tako da ne moraš da brineš za gramatiku, stilistiku... Meni su samo važne informacije.

    Napominjem još i to da knjigu nije dobio još niko! Naime, čekam da se prijave svi zainteresovani a onda ću da kontaktiram osobu koja ima knjigu.

    Pozdrav sa Romanije!
    ozren- 88603 - 09.02.2014 : Ozrenac - best (0)

    Luka Radojčić


    Luka Radojčić je do izbijanja sukoba u BiH radio u Srednjoj intendantskoj vojnoj školi u Sarajevu. Po izlasku iz Sarajeva dobija ponudu da ostane u GŠ VRS, ali on istu odbija i od generala Mladića traži da ga uputi na Ozren. Po dolasku u Doboj, početkom jula 1992. raspoređen je na dužnost Pomoćnika za pozadinu OG Doboj. Na toj dužnosti ostaje do polovine augusta 1992. kada je postavljen za Komandanta novoformirane TG đOzren.

    Na više mesta se njegovo ubistvo pripisuje Jugoslavu Petrušiću Dominiku, saradniku francuske obaveštajne službe, što nije tačno. Ubistvo je izvršio Petar Petrušić, daljnji rođak njegove žene i njegov telohranitelj. Po zvaničnoj verziji, ubistvo se desilo slučajno, ali je Petrušić za isto od strane Vojnog suda u Banja Luci 1994. godine osuđen na 12 godina zatvora što je za ubistvo iz nehata veoma stroga kazna.

    Mogućnost da je Petrušiću plaćeno da izvrši ovo ubistvo nikada nije istraživana.

    Od strane obaveštajnog organa TG Ozren pokojni Radojčić je krajem 1992. godine upozoren da postoje informacije kako određeni krugovi planiraju njegovo ubistvo i bezbednost oko njega je znatno pojačana.

    Kontraverze oko ovog ubistva samo su podgrejale sledeće činjenice:

  • Da je Petar Petrusic, samo dan nakon upućivanja na izvršenje kazne, pobegao iz zatvora i nije pronađen do završetka rata.
  • Samo nekoliko dana posle Lukine sahrane smenjen je ili prekomandovan gotovo kompletan sastav komande TG Ozren. Ni jedan od njemu bliskih ljudi izvan sastava komande TG Ozren nije ostao ni na kojoj iole bitnoj funkciji.
  • Na Ozrenskom ratištu su prestala sva ofanzivna dejstva VRS a na Maglajajskom delu ratišta su ubrzo izgubljeni svi položaji osvojeni od 1992. godine.
    Njegova smrt je nenadoknadiv gubitak za ceo Ozren. Mislim, da bi se kasniji događaji na Ozrenu odigrali potpuno drugačije da je on kojim slučajem bio živ. On je položaj 4. Olpbr potpuno pravilno ocenio, ali ću o tome napisati nešto nekom drugom prilikom.
  • ozren- 88463 - 02.02.2014 : Vaske Vasiljevic Beograd - best (0)

    Luka Radojčić


    Istina je da je Luku Radojčića greškom ubio njegov telohrantrelj. Negde sam pročita da je taj telohranitelj bio rođak njegove žene. Znam i to da je Luka predavavo na Vojnoj školi i da je taj telohranitelj navodno onaj Jugoslav Petrušić.
    ozren- 88444 - 01.02.2014 : Ozrenac - best (5)

    Zaboravljeni heroj: Luka Radojčić


    Sparno je. Kako ne bi i bilo kada je juli, pomislim. Zare se vraća sa sledovanjem iz Doboja. Polazim prema njemu da čujem šta ima novo, ali me poznat zvuk natera da promenim pravac i potražim zaklon. Usput vičem svima da se sklone, ali moje upozorenje dolazi kasno. Srećom, mina pada na oko 50 metara ispred nas. Dobro je, niko nije povređen. Svi se sklanjaju. U daljini čujem još tri eksplozije. Zovem redom položaje. Sve je OK, promašili su. Nemaju pojma, pucaju napamet, javlja se Drago. E moj Drago, dobili su minobacače, pokazuju da ih imaju i sada hvataju elemente za paljbu, nemaju oni mina da pucaju bez veze.

    Oko deset uveče, sjedimo, razgovaramo, komentarišemo trenutnu situaciju kada nas prekinu jaka paljba sa svih položaja. Dok sam došao do veze ceo udarni vod je na nogama. Izveštaji sa svih položaja isti, trpe jaku mitraljesku paljbu. Užurbano se delimo u dve grupe i odlazimo na položaj. Stižemo za deset minuta. Nema napada. Brojim, sa položaja naspram nas dejstvuje sedam PM. Dobili su oružje, komentarišem, samo se kurče. Paljba se ubrzo stišava a mi odlazimo na spavanje.

    Ujutru, odlazim u komandu da podnesem izveštaj. Komandant me pažljivo sluša, i drugde je bilo isto. Usput čujem, došao je novi strešina, upućen iz Glavnog štaba, major, Ozrenac. E, tu retku zverku moram da upoznam, pa sa Ozrena jedva da ima par rezervnih oficira, četnički kraj, nije se upućivalo na školovanje, za nekog aktivnog starešinu prvi put čujem. Ulazim u kancelariju, hoću da se predstavim kada me prekinu Cvijetin: "Luka, da te upoznam, ovo je..." Rukujemo se, odmeravamo. Stisak mu je snažan, pogled oštar, pronicljiv, on čvrst, plećat, sa ponekom sedom u kosi...

    Žuri, ima zakazan sastanak, ali mi usput saopštava da preuzima dužnost već danas, da mi je novi komandant i da bi voleo da sutra obiđe jedinicu.

    Penjemo se polako uz brdo, pored groblja. Pogleda u sveže grobove i reče: "Jebem ti rat, uzeće nam opet celu mladost". Na vrhu, puca pogled, Bosna teče ispod nas, u daljini obrisi Doboja. Dvogledom posmatramo položaje, ja govorim, pokazujem. Sačekao je da završim, seo, odložio dvogled. Posmatra me, pogled prolazi i kroz kosti. Vrpoljim se, nije mi prijatno, šta nije u redu, čekam da počne sa pričom.

  • "Šta si se stisnuo? Sve je odlično."

    Laknu mi. "Vidiš, čovek se drži za reč a vo za rogove", nastavi on. "Čuo sam dobre stvari o tebi, hteo bih da ozbiljno porazgovaramo."

    Počinje sa pričom. Analiza situacije mu je brilijantna, kao da je na Ozrenu tri godine a ne pet dana. Način rešavanja problema mu je jasan. Svestan je koje otpore mora da savlada i slomi. Saopštava mi prioritete: jačanje i opremanje jedinica, poboljšavanje veze, objedinjavanje komande na čitavom Ozrenu, borba protiv profitera. Izdaje mi zadatke. Brzo se dogovaramo.

    Vreme prolazi, viđamo se povremeno. Radi kako je i isplanirao. Sapliću ga ali on tvrdoglavo nastavlja dalje. Diže velike talase, rasteruje žabokrečinu. Zamera se mnogima, kvari im biznis. Prete mu. Ogovaraju.

    Na komandnom mestu TG Ozren, u blizini Maglaja, uz petrolejku, razgovaramo, ostali su pospali. Dugo već nismo imali priliku. Umoran je, dobro posedeo, iznosi planove za sledeće akcije. Na rastanku mi kaže:

  • "Ovi moji odavde mi spremaju proslavu rođendana za četiri dana, nemoj da se šališ da ne dođeš".

    Sa proslave odlazim oko devet, imam dosta da vozim, noć je, a put užasan. Nismo se ni pozdravili ljudski.

    Nakon odlaska svih gostiju njegov telohranitelj Petar Petrušić ispaljuje mu rafal iz heklera u leđa. O razlozima ovog ubistva se i danas mnogo priča, a kasniji događaji na i oko Ozrena i Petrušićevo bekstvo iz zatvora te priče samo podgrevaju.

    U Lukinu slavu, oglasite se.
  • ozren- 88269 - 20.01.2014 : Novica Bogdan Futog - best (2)

    Bitka za Vozuću


    Željko, molim Vas ako možeta da date moj email za knjigu "Bitka za Vozuću" ovom gospodinu iz Doboja pa da mi je pošalje. Puno pozdrava Novica Bogdan.

    Novice,

    molim tebe, a i sve ostale da zahtjeve za ovu knjigu upisuju korištenjem opcije "ocjenite članak" na originalnom članku jer je meni tako mnogo lakše da sakupim vaše email adrese.
    ozren- 88261 - 20.01.2014 : Vujadin Nikić Bratunac - best (1)

    Knjiga Bitka za Vozuću


    Povodom ponude knjiga "Bitka za Vozuću 1992. -1995. " od Nenada Cvjetkovića i "Paravojnik" od dr. Petra Maljenovića u pdf formatu.
    Molio bih Željka da moj e-mail proslijedi Mili Doboj. Hvala.
    ozren- 88247 - 19.01.2014 : Milidoboj Doboj - best (35)

    Knjge 'Bitka za Vozuću 1992.-1995.' i 'Paravojnik'


    Poštovanje... Pomaže Bog! Pozdrav svima.

    Posjedujem knjige "Bitka za Vozuću 1992. -1995." od gospodina Nenada Cvjetkovića i "Paravojnik" od gospodina dr. Petra Maljenovića. Iste sam prebacio i u pdf format. Ko želi da mu pošaljem navedene knjige, neka se javi Željki da mu da moj e-mail za kontakt. Knjige rado šaljem u elektronskoj formi, da se proširi istina o događajima na Ozrenu, Vozućoj i dolini Krivaje...

    Napisao bih ja svoj e-mail ali je to zabranjeno... Očekujem zainteresovane za ove knjige da se jave...

    Knjiga "Bitka za Vozuću 1992. -1995" - o ratnom putu Četvrte ozrenske brigade (Vozućke) koja je tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata branila dolinu Krivaje, kao i događajima u dolini Krivaje. U troipogodišnjoj odbrani opsjednute Vozuće poginulo je 62 civila i 1008 boraca VRS iz više jedinica, a najviše žrtava je podnijela herojska domicilna Četvrta Ozrenska brigada (300 poginulih i preko hiljadu ranjenih).

    Knjiga "Paravojnik" - Autor prati svog junaka od Slovenije, kad je vojnicima JNA blokiranim u jednoj kasarni uspeo da doturi vodu, preko Hrvatske, gde je ratovao sa dobrovoljcima, do Ozrena i rodne Osojnice, koji su bili ucrtani zelenom bojom mnogo pre no što su to mnogi u Bosni shvatili.

    Ali, umesto očekivanih međunacionalnih i međuverskih trvenja između naroda bivše Jugoslavije, Maljenović se u prvom redu bavi bolnim srpskim podelama, koje su bile razlog da "ponovo počne igra četnika i partizana u Bosni".

    Sam Nidžo, "za jedne istinski srpski vitez, za Brozove oficire paravojnik", na kraju postaje tragična žrtva tih podela i strada kao epski junak, ali uveren da to čini za pravu stvar. Maljenović je u priču ugradio istinite sudbine ljudi, pa i deo sopstvenog lekarskog iskustva u Zagrebu.

    - U knjizi postoji doktor kod koga dolaze srpski milicioneri da im da bolovanje jer su bili izloženi maltretiranju i tu sam opisao samog sebe - kaže autor.

    Tu je i lik Bore, tragični primer "vijetnamskog sindroma" u Bosni, ratnik koji nije podnosio krv i koji, kako Maljenović priča, "pre rata nije želeo da kupi jagnje za klanje, jer bi ga usput zavoleo", a koji se posle nagledanih užasa na kraju se odao alkoholu i stradao od mine.

    Na pitanje da li misli da je njegov roman intrigantski i da budi duhove rata, Maljenović odgovara: "Meni je svejedno da li je knjiga za neke provokacija ili ne. Ja sam pisao istinu. Ako ta istina nekog provocira, to je njegov problem. "

    Po njegovom mišljenju, za rat su bili "svi krivi i nije niko", ali on na prvo mesto stavlja "one treće, koji sad pokušavaju da nas izmire". I pored autorove skepse, na dva primerka njegovog "(Para)vojnika", koja se nalaze u biblioteci u Doboju, pravi se lista onih koji bi da ga pročitaju.
    ozren- 88153 - 14.01.2014 : Mili Doboj - best (0)

    Odgovor na komentar Slobodanu Maljenoviću iz Doboja od 14.07.2013. god.


    Poštovani gospodine Slobodane Maljenoviću iz Doboja, pročitao sam vaš komentar i u njemu vidim da tražite vašeg ujaka Branka Todorića iz Ošava koji je nestao u rejonu Vozuće septembra 1995. godine. Prenosim taj dio iz knjige... Nadam se da vaš ujak nije imao tešku, sporu i mučeničku smrt. Neka je njemu u drugim borcima VRS vječna slava i hvala...
    Evo citat iz knjige:

    "Омладинском дом у селу Кестен послужио је припадницима Трећег корпуса А РБиХ као привремени заробљенички сабирни центар. Преживјели свједоци су потврдили да је у том Дому 11. септембра окупљено 57 похватаних бораца, од чега половина из Четврте озренске бригаде ВРС, међу којима три жене. То је потврђено записом у ратном дневнику Трећег корпуса гдје официр Сафет Сивро под датумом 11. септембра биљежи "да је убијено 60, а заробљено 57 четника".

    Potom slijedi lista zarobljenih. Vaš ujak se nalazi pod rednim brojem 33.

    33. Бранко (Благоја) Тодоровић (1947) из Ошава код Маглаја

    Molim administratora da ovo objavi, i uvu poruku proslijedi gospodinu Slobodanu Maljenoviću iz Doboja.
    ozren- 88037 - 08.01.2014 : Radlovac Zenica - best (0)

    Poginuli vojnik VRS u međuprostoru


    Nisam siguran na kojeg vojnika aludiraš, ali dosta pojedinosti o tom upadu Vojnika ABiH znam iako nisam sudjelovo. Reću ti neke pojedinosti koje sam sazno od rođaka pod uvjetom da mi rekonstruišeš zarobljavanje našeg dokomandanta Eniza H. u rejonu linije Žežnica - Kaursko guvno pretpostavljajući da si dobro obaviješten.

    Upad naših vojnika nije imo nikakve pretenzije diverzantske akcije jer je sudjelovalo nekoliko vojnički priučenih mještana sa oskudnim vojničkim znanjem. Dotičnog vojnika RS-a "ušico" je moj rođak kojeg je sredinom rata ubila naša kašikara na onom niskom rovu kod sela Merdanovići.

    Dakle, nije se radilo ni o kakvoj operativnoj vojnoj namjeri već pukom susretu na spomenutom mjestu. Naši su bili nešto brži jer su rano primijetili kretanje vaše izvidnice, a tada smo imali nekoliko automastkih pušaka i čini mi se jedan PM 72. U cijelom metežu i razmjeni vatre nismo imali poginulih a bilo je ranjenih. Drugi rođak koji mi je prepričao ove pojedinosti je imao lagani prostrijel kroz jednu od potkoljenica.

    Nisam znao da je vaš vojnik ostao tako dugo da leži jer ste tih godina imali bolju baražnu vatru i bolje naoružanje pa me iznenađuje da ga niste mogili tako dugo izvući iz međuprostora.
    ozren- 87984 - 05.01.2014 : Balkanac Maglaj - best (0)

    Selo Jovići 01.10.1992 - Branko Jović


    Poštovani,

    može li neko sa muslimanske strane dati više informacija o tome šta se desilo u međuprostoru oko Himzine kuće, dana 01. 10. 1992. godine, kada je došlo do susreta muslimanskih i srpskih izviđača. Tom prilikom je bilo više mrtvih boraca, a jedan od ubijenih Srba je bio desetak dana između linija jer se nije moglo doći do njega. Ime mu je bilo Branko Jović. Hvala na bilo kakvim informacijama.
    ozren- 87337 - 22.11.2013 : Atila Subotica - best (0)

    Radomir (Slavko) Dragić


    Postovani forumaši, pišem Vam u vezi brata od tetke, rođen je 1974. u Prijedoru, zove se Dragić (Slavko) Radomir. Znam da je učestvovao u ratnim operacijama, pa bio i teško ranjen na Ozrenu ili VozućI. Po sturim pričama koje su doprle do mene, kasnije je preminuo od posledica ranjavanja. Molim sve one koji znaju nešto o njemu, da mi to saopšte preko ovog sajta. Unapred zahvalan.
    ozren- 87309 - 20.11.2013 : Filip Lazarov Hrasnica - best (2)

    Ozren


    Pomoz bog braćo!

    Ozren je isto kao i Krajina predat muslimanima, srpski Staljingrad je predat prema mapama iz Dejtona. Koliko su puta mudžahedini jurišali na Ozren i uvijek se se vraćali podvijenog repa. Zašto su baš te jedinice sa vjerskim mudžahedinima stavljne tu na front prema Ozrenu? Ovo zbog toga jer je ići na Ozren je bilo čisto samoubistvo.

    Na kraju rata, kade se granica dozvoljavala što bi se i taj dio srpske teritorije držao? Činjenice su da, kada je krenula ta izdajnička akcija, 1. i 2. ozrenska su već bile u povlačenju, a 4. ozrenska i Prnjavorci nisu shvatili šta se dešava pa su najebali tj. ostali u okruženju i tome su se sladili mudžahedini.

    Opet Srbi prave Srbima problem, što se ne kaže kako je šta da se radi u takvoj situciji? Mi smo stvarno narod koji ne misli šta radi ili šta će raditi u budućnosti...

    I dan-danas niko ne traži kosti naših izgubljenih sa Ozrena, vojnika i oficira koje su oteli mudžadini i nad njima provode nezapamćen terror...
    ozren- 87036 - 19.10.2013 : 250 osb Tuzla - best (2)

    Ozren '95, operacija Uragan


    Učestovao sam u napadu na Ozren kao pripadnik 250. oslobodilačke brigade 2. korpusa armije bih. Cilj prvog dana akcije cilj je bio da se sretnemo na Golom brdu (tako se zvalo) sa odredom El Mudžahid. Inače, mi smo napadali na klupe.

    Moja četa je taj dan zarobila dva vojnika VRS, jednog djeda i jednog u četrdesetim godinama kojeg smo ranili jer je neznajući dokle smo došli naletio na nas. Bio je krupan i dezorjentisan i rekao nam je i iz kojeg je mjesta, ali se ja više ne mogu sjetiti. Ranjenika smo previli i obojicu smo predali Vojnoj policiji. Iskreno se nadam da su živa obadvojica. Dobro, djed je možda do danas i umro jer je i tad imao preko 60 godina.

    Naša brigada je taj dan imala oko 15-tak zarobljenih. Kada smo se spojili sa Mudžahedinima, pitali su nas koliko imamo zarobljenih i kad smo ih mi rekli da imamo petnaest, oni su nam kazali da mi nismo nikakvi borci jer oni imaju samo jednog. Umalo sa njima nije došlo do sukoba jer su neki iz naše čete psovali Boga, a inače smo u brigadi imali znatan broj Srba i Hrvata.

    Na tom brdu smo zanoćili i tu smo zatekli dvije samohotke i jednog mrtvog, vjerovatno od naše granate. Tu noć su nam na tom brdu poviš zarobljena 4 vojnika od neke grupe koja se izvlačila iz vozuće. Taj odred el mudžahid je bio satavljen od 30% stranaca i 70% domaćih budala kojima su ovi uspjeli isprati mozak.
    ozren- 86949 - 10.10.2013 : Vucijak Kojic Podnovlje - best (0)

    Vučijak


    U Podnovlju je bila četa srpska brigada Vučijak koja ke očuvala Podnovlje od neprijatelja.
    ozren- 86729 - 18.09.2013 : Diverzant72 BL - best (0)

    Srpski vojnici ubijeni od strane mudžahedina


    Samo mi reci da li su glave tih momaka što su pobijeni slikane u sanduku za municiju? Da li je jedan od njih onaj momak čiju glavu drži onaj mudžahedin na slici koja je obišla čitav svijet?

    Narednih dana ću napisaću priču u njemu, samo da saznam ime jer sam zaboravio.

    Ako su u pitanju oni, čuo sam da su im glave najprije završile kod Alije a potom otišle na Bliski Istok, ne sjećam se u koju zemlju. Nije mi poznato šta je bilo sa njihovim tijelima.
    ozren- 86725 - 18.09.2013 : Slavisa Nestorovic Doboj - best (0)

    Dug prema poginulim saborcima


    Pozdrav svim herojima iz proteklog rata. Bio sam učesnik od samog početka rata, sve dok me nisu zarobili Alijini mudžahedini. Naša najveća nesreća je što smo uzeli oružje, jer danas ne bih imo polomljena rebra i hodao bez lijevog uha, a moji saborci bi bili živi.

    Inače, 17. aprila 1993. godine, kada su balije napali iz pravca Tešnja prema Tesliću, mi ih se iskreno nismo bojali i smatrali smo ih za igru. Međutim, to naše opuštanje smo skupo platili. Nekakav mlad dečko duge kose, koji je sa povezom preko čela izgladao kao zvijer, iznikao je ni od kuda i na licu mjesta je izrešetao pet mojih najbolji drugova a preostalu četvoricu je sa uperenom puškom odveo do linije Alijinih mudžahedina.

    Zbog čega pišem na ovoj stranici? Neka se jave oni koji znaju nešto vezano za ovaj događaj jer se još uvijek ne zna ništa o trojici mojih saboraca. Osjećam neki dug prema nihovim porodicama da zadnam gdje leže njihovi kosti.
    ozren- 86681 - 13.09.2013 : Djurina Policija Doboj - best (1)

    Iz ratnog dnevnika


    27. 05. 1995. godine oko 14:00 sati - došli smo u Borovce (kuće Demonjića) da bi pomogli u zaustavljanju prodora mudžahedina liniju između prnjavorske lake i Srbačke brigade.

    28. 05. 1995. godine, ujutro oko 09:00 - pada granata 120 mm na manje od 1 metar, ali ispod položaja (kamenih gromada) ishod: 2 ranjena, plus ja lakše ranjen

    28. 05. 1995 oko 18:00 sati - izlazimo na obod brda da bi donekle povezali liniju između Prnjavorske lake i Srbačke brigade.

    noć 28. na 29. 05. 1995. godine - kiša, mi se ukopavamo (dva rova sa po 4 čovjeka i još toliko u rezervi u kućama ispod. Od tog dana pa do odlaska na Karačić (negdje početom jula) je svako jutro u 03:40 mudžahedin ilakao, da ti se kosa naježi.

    Narednog dana dobijamo dobru podršku od prage lijevo iza mene, ali je balija pogađa maljutkom u trnutku kada je ona pucala po njima. Kanap od maljutke je pao na 10 metara ispred našeg rova. Pragu je zamijenio BVP, ali je to bila slaba podrška.

    04. 06. 1995. oko 16:00 - snajper pogađa našeg druga ispod nosa, ali ostaje živ.

    11. 06. 1995. godine - BST ili nekakavo drugo protivoklopno oruđe pogađa u trešnju (drvo) iznad našeg rova (jedan naš saborac je lakše ranjen - geler od lima mu se zabio u butinu) a mene razbila detonacija.

    Eh, bilo je još mnogo toga, a meni nepunih 20 godina.
    ozren- 86522 - 25.08.2013 : Srpcanin Srbac - best (0)

    Zločin na Nikolinom brdu


    Pozdrav za sve koji pisu na ovom sajtu o Ozrenu i Vozućoj.

    Bio sam lično u Vozućoj, Stogu, Miljevićima... Proveo sam 1994-95 gododinu u Vozućoj. O težini tog ratišta ne treba pričati jer je o tome sve rečeno.

    Pročitao sam sve postove na stranici OZREN, a akcenat stavljam na post 85873 koji je postavio Prnjavorski veteran Prnjavor i ovim ga putem pozdravljam i samo da mu kažem da sam lično bio tog dana na tom mjestu tj. Nikolinom Brdu kad se desio taj zločin na dvojici pripadnika 1. LSB četa Vojne Policije.

    Inače, bio sam na dosta mijesta koje se ovde spominju kao što su Paljenik, Gradić, Lozna, Borovci, Masinski Vis.. ..
    ozren- 86508 - 24.08.2013 : Zanki Tuzla - best (0)

    Istina o Ozrenskom ratištu


    Postovani,

    bio sam dijete kad se zavrsio rat, ali toliko toga se čovjek nasluša. Poštujem obje strane, koji su se časno borili, ne želim bilo koga povrijediti sa bilo čime, ali volio bih od ljudi koji su bili akteri tih događaja, pogotovo one koji su 10. 09. 1995. bili na ratištu da kažu svoja iskustva za ta 2 dana.

    Posebno me interesuje kota Paljenik, kako je pala, kako su izgledale borbe i sve u vezi toga. Takođe da li ima neko precizne karte ili mape, linija i samog mjesta. Volio bih konkretan odgovor od nekoga ko je tada bio tamo.
    ozren- 86419 - 16.08.2013 : Hasan Hamic Nije moje - best (9)

    Da li ćemo se ikada opametiti?


    Imao sam tu nesreću da sam učestvovao u borbama oko Vozuče. Svaka čast i jednim i drugima koji su se samo branili, ne čineći strahote.

    Rat me je kao vojnika JNA zatekao rat u Baranji. Iskreno govoreći, u to doba sam imao nepunih 19 godina pa sam se nakupio straha da i danas ne volim pričati o tome jer mi u snove dolazi svaki moj drug koji je tamo poginuo ili ostao teško ranjen. Nakon nekog vremena i sam sam naučio kontrolirati strah jer je on vodio u smrt.

    Nakon što su me pustili iz JNA, bio sam dva puta u rezervi. Inače, po VES-u sam bio izviđač.

    Nakon početka rata i kod nas, trebalo mi je samo nekoliko dana da shvatim da je rat bio zbog nekih viših ciljeva a koji su vodile druge zemlje koje su ovdje imale prodane duše koje su za pare nagovarale radnike, izbjeglice, sirotinju da ginu a oni su svoju djecu poslali van dometa ratnih dejstava.

    Ja sam pokušao u kamionu sa djecom i ženama pređem most na Savimali. Po moju nesreću, neka žena kojoj je čovjek ostao u gradu, je u toku pregleda kamiona rekla da u njemu ima i vojno sposobnih, te sam tu na punktu prebijen od strane pripadnika HVO-a, a zatim su me odveli u grad gdje sam bio u pritvoru. Skupa sa mnom su bili i Srbi, koji su svaki dan imali doručak i večeru.

    Možda bi trebalo da pojasnim da sam krenuo bježati jer sam vidio ljude kako postaju životinje i kako se iživljavaju na nedužnim civilima koji su ostali čuvati ono za što su radili čitav život. Mislim da je tako bilo na sve tri strane, a to su radili upravo oni ljudi koji normalnim vremenima nisu smjeli gledati pravo.

    Srećom, avion je bacio bombu na grad pa je nas nekoliko uspjelo pobjeći. Sjećam se jednog profesora iz Broda koji nije mogao trčati jer je bio u godinama. Ja sam ipak uspio da se domognem Srednje Bosne gdje sam najebao. Ipak, drago mi je da sam vidio profesora i mnoge druge.

    Oni koji su ubijeni i zlostavljani sa svih strana, njihove dželate treba po kratkom postupku, i bez Haga.

    I eto, kao mnogi moji vršnjaci danas tražim posao. Razveden sam. Ranjavan sam tri puta, uvijek sam bio i ostao za našu lijepu Jugoslaviju. Danas smo obolili, bolesni, bez svjetle budučnosti, pa čak i bez volje za životom... Nažalost, još uvijek se bavimo pitanjem "Ko je kriv?" Meni se čini da smo svi krivi i žalosno je što kvarimo i ovu našu mladež...

    Puno pozdrava za sve one koji su osjetili što i ja, a ipak nikome nisu učinili zlo.
    ozren- 86297 - 08.08.2013 : Nenad NS - best (1)

    RE : Vozuća nije morala pasti


    Nažalost, Vozuća je 1995. godine izgubila stratešku važnost koju je imala 93/94 , tj. tada je bila klin u turskim teritorijama koji je bio i 25 kilometara udaljen od prednjih položaja SRK.

    U oba slučaja je Vozuća je trebala da posluži kao adut za okončanje rata ali je u prvoj varjanti trebalo fizički odseći Tuzlu od Sarajeva a u drugoj, goroj po nas, je trebalo dovesti teritorije na omer 50-50% i to ozvaničiti u Dejtonu.

    Politika je kurva, i da je neko rekao ljudima koji su branili Ozren da moraju da napuste rodnu grudu, visio bi na banderi u centru Banjaluke.

    Političari su jako profitirali puštanjem tih ljudi niz vodu jer su svetu pokazani mudžahedinski zločinima i da se u BiH bore islamisti iz Azije i Afrike, mada su to oni već i ranije znali.

    U oba slučaja se svodi na "koga boli briga za te ljude što su branili Ozren nekoliko godina". Jeste tada 16. mtbr povučena ka zoni 2. KK ali nije 16-ta ceo 1KK nego je 1KK imao ljudstva skoro koliko i svi ostali korpusi zajedno ali...

    Svaka čast hrabrim braniocima Ozrena na hrabrosti i upornosti i na kraju, oni su skupo prodali svoju kožu i na svakog srpskog stradalog junaka sa Ozrena dolazi dva mrtva muslimana, bilo da se radi o stranim ili domaćim...
    ozren- 86291 - 07.08.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    RE: Vozuća nije morala pasti


    Svako ima pravo na svoje mišljenje! Činjenice danas ukazuju da je bilo velikih dogovora oko razmjene teritorija, a i da se iste nisu davale na poklon. Nego, udrite po njima da ih što manje pređe u naš atar kako bi se manje trošilo para za unesrećene porodice, a poitički poeni ne bi se gubili.

    Moram da priznam da pravo stanje oko Vozuće ne poznajem baš najbolje pa sam samo iznio svoje mišljenje. Međutim, situaciju oko Srpskog Sarajeva i slijepac može da sagleda. Put za Srebrenicu u krvlju trasiran bio je namjenjen Srbimna iz Sarajeva.

    Glavnu ulogu za odbranu Srpskog Sarajeva odigrao je upravo tadašnji pukovnik Dragan Josipović - Gargamel. Na njegovim referisanjima u polumrtvačkom stanju od teških rana, dobili smo upute kako da pripremimo vojsku za odbranu a da se ne unese veliki strah među borce. To je bilo odlučujuće u presudnoj odbrani Srpskog Sarajeva. Iza naši leđa je stigla malobrojna jedinica Specijalne policije, koja je dala samopouzdanje borcima i znak da nismo ostavljeni na cjedilu od strane naših vođa. Kako su i oni bili malobrojni, u slučaju velikih gubitaka ljudstva i teritorije, ni oni ne bi bili u stanju da nam na adekvatan način pomognu. Muslimanska vojska je bila brojčano puno jača u ljudstvi i tenhnici (75. 000 vanzemaljaca jurišnika plus redovno ljudstvo na liniji protiv 20. 000 srpskih borac), ali naša odlučnost da branimo tu teritoriju je pravagnula u datom trenutku.

    Glavni pravac udara muslimanske vojske je bio upravo na 3. sarajevsku brigadu, koju je pukovnik Josipović, uprkos tome što je bio teško ranjen, znalački umio da održi u pribranom stanju i prako jurišnih jedinica i Sarinih specijalaca u kontranapadima povrati skoro sve izgubljene teritorije. Veliki neprijateljski gubici nastali u toku vraćanja izgubljenih teritorija su srušili moral muslimanskoj vojsci koja je vrlo brzo poklekla ne osvojivši gotovo ništa za mjesec dana neprekidne borbe.

    Po svemu sudeći, da bi neka teritorija bila odbranjena, glavni faktor je koliko su ljudi ubjeđeni da se mogu odbraniti.

    Ako se imali strah od neprijatelja, brojčano stanje nije presudno. Niko nije toliko lud da kad mu zviždi pored ušiju ide na neprijateljski rov. U toku rata, jedan hrabar čovjek je zaustavljao neprijateljski napad i spašavao kompletnu liniju odbrane. Mnogo je bilo takvih slučajeva ali naša vlast nije imala sluha da takve borce i nagradi sa odlikovanjem, što je negativno uticalo na moral najboljih boraca.

    Situacija na suprotnoj strani je bila sasvim drugačija, pa su oni iz rata izašli sa mnogo više pohvaljenih i odlikovanih boraca.
    ozren- 86284 - 07.08.2013 : Diverzant72 BL - best (0)

    Vozuća nije morala pasti?


    Sinoć sam pročitao ova dva posta o tome da Vozuća nije morala pasti, što se potpuno razlikuje od priča koje sam ja čuo, pa sam odmah pozvao neke svoje prijatelje koji su bili na položajima 4. ozrenske brigade da uz pivo porazgovaramo o tome.

    Kada sam prepričao ovo što sam pročitao svom jako dobrom prijatelju rekao mi je:

    "Pa zar mi Srbi nikada ne možemo priznati poraz, da smo nadjačani i brojčano i na sto drugih načina, nego uvijek tu postoje neke izdajice, nešto što je nas "superiorne Srbe" spriječilo da pobijedimo one tamo loše borce tkz. Armije BiH. Milane moj, da su došle još dvije brigade pa i cijela 16. krajiška, ja tvrdim da 4. ozrenska ne bi izdržala sve to. Sada sam pretjerao, možda sa poređenjem ali hoću ti reći da smo se mi i bojali mudžahedina...

    Nakon toga sam se našao sa još jednim prijateljem koji mi je dao sličan odgovor. Činjenica je da su se ljudi bojali mudžahedina i da je gore bilo 22.000 boraca tkz. Armije BiH, naspram 6000 boraca VRS. Logično bi bilo da bi nam trebalo još bar 5 do 6000 ljudi pa da imamo bar neke šanse, makar one na papiru.

    I na kraju, pitam se koja je to jedinica mogla 10. septembra doći na Vozuću? Nama je u tom trenutku trebalo još 10 brigada u Krajini jer su Drvar, Banjaluka, Prijedor, Mrkonjić Grad i drugi bili važniji od Ozrena i Vozuće.
    ozren- 86273 - 06.08.2013 : Dragan Katalina Srbac - best (0)

    Vozuća nije morala pasti


    U pravu si sve što kažeš, mi naše političare veličamo kao heroje a oni nam zabiše nož u leđa, a i danas ga zabijaju.

    Muka me spopadne kada se sjetim kako su nas držali gladne i žedne na Vozućoj, a mi do iznemoglosti odbijamo napade balija dok su političari na slobodnoj teritiriji zgrtali lovu i jurili dobre ribe. Izgleda da su samo prave patriote oni koji su krvarili i ginuli po čukama i vrletima na granici Republike Srpske. Eh, da hoće da se ponovo zapuca pa da se zauvijek rješimo ove naše bagre!
    ozren- 86271 - 05.08.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

    Vozuća nije morala pasti


    Sto se Vozuće tiče, sve je bilo dogovoreno i prave snage nisu dolazile da bi se dogovor mogao ispoštovati. Isti slučaj je bio i za vrijeme ofanzive na Srpsko Sarajevo '95. godine. Jedinice su bile u nedostataku sitne municije pa i granata velikih kalibara. Sve je to bilo namještano da bi srpska teritorija pala u ruke neprijatelju. Samo su se prevarili u proračunu, nisu vjerovali da ćemo se nu odbraniti, a odmah po proboju neprijatelja u kontranapadima uz pomoć Specialne policije i domaćih jurišnih jedinica vratiti izgubljno. To je veoma zbunilo neprijatelja, a još više naše vlastodržce.

    Tako nešto slično je bilo i sa Vozućom, nema municije a stižu snage koje nisu u mogućnosti da se odbrane od silovitog napada.
    ozren- 86263 - 05.08.2013 : Dragan Katalina Srbac - best (0)

    Vozuća nije morala pasti!


    Mislim da Vozuća nije morala pasti i pored velike brojčane nadmoćnosti neprijatelja. Da je srpska vojska imala dovoljne zalihe u puščanoj i artiljerijskoj municiji vozuća ne bi pala.

    Glavna greška komande 1. KK i GŠ VRS je što u pomoć braniocima Vozuće nije poslala makar jednu kompletnu iskusnu jedinicu. Umjesto 14. srpske brigade koja je zamijenila 1. srbačku laku pešadijsku brigadu na pravcima Izgorelica - Kamenička premet i Gradac. Naime, 1. srbačka laka pešadijska brigada je na tom terenu boravila već duži period i imala je pozamašno ratno iskustvo na tom području jer smo poznavali svaki kvadratni metar tog terena. Pored toga, imali smo i dobru artiljerijsku i pozadinsku podršku, kao i dobru snabdevenost u pešadijskom naoružanju.

    Da je bilo više razumevanja od strane Više komande Vozuća nikada ne bi pala, jer pored boljeg strategijsko položaja za VRS (nemogućnosti spajanja tuzlanskog i zeničkog korpusa tkz. Armije BiH) sama odbrana Vozuće bi doprinjela na psihološkom i borbenom moralu srpske vojske u daljim opercijama.

    U to vrijeme, protivnička strana je već bila na izdisaju i odbranom Vozuće oni bi bili u kolapsu i pored veće nadmoćnosti u ljudstvu.

    Ovom prilikom želim posebno da pozdravim hrabre pripadnike 4. ozrenske brigade, Srbačke brigade i pripadnike udarnih grupa koji su dale nemjerljivo učešće u odbrani Vozuće.

    Bratski pozdrav iz Srpca.
    ozren- 85959 - 16.07.2013 : Dragutin Srbac - best (0)

    Adresa veterana iz Prnjavora


    Da li bih mogao da dobijem mail adresu ovog veterana iz prnjavora bio bih zahvalan kako bi mogao da mu se javim! Hvala unaprijed.

    RE: Adresa veterana iz Prnjavora


    Dragutine,

    kao prvo, ne dajem nikome email adrese od drugih osoba. To je pravilo ovog foruma.

    Međutim, možeš zatražiti da njemu pošaljem tvoju adresu, pa on može odlučiti da ti se javi, naravno ukoliko je on ostavio svoj email.

    Konačno, moraš da mi napišeš tačan broj posta, kako bih znao kome hoćeš da pošaljem tvoju adresu.
    ozren- 85907 - 14.07.2013 : Slobodan Maljenović Doboj - best (0)

    Traži se Branko Todorović - nestao na Vozući


    Od početka rata sam bio pripadnik Interventnog bataljona Druge ozrenske brigade i do njegovog rasformiranja sam učestvovao u svim akcijama koje je ta jedinica sprovodila: Koridor, Modriča, dva puta Smoluća, Ozrenska ratišta... Nakon reorganizacije sam prebačen u sastav 3. ozrenske i u njoj sam ostao do kraja rata.

    U vreme pada Vozuće sam očekivao formiranje nekakve jedinice dobrovoljaca za pomoć braći na tom području ali sam dobio objašnjenje od pretpostavljenih da čekaju naredbe iz TG Ozren. Već posle nekoliko dana mi je bilo jasno da naša komanda ne namjerava pomoći borcima na Vozućoj! Tada sam im rekao: "Sram vas bilo!". Mnogo mi je bilo žao tih ljudi što su stradali na Vozući jer su ostavljeni na milost i nemilost 24000 bboraca Armije muslimanske BiH i mudžahedina!

    Tom prikom nestao je i moj ujak, rodom iz Ošava kod Maglaja. U njegovoj jedinici je bilo još ljudi iz sela Ošve, drugi brat i bratić. E, taj bratić se zove Drago Todorović i on je zarobljen od strane Tuzlanskog korpusa i razmjenjen je živ nakon 4-5 meseci. Ujak Branko Todorović ostao je tamo, i ni dan-danas se ne zna šta je bilo sa njim. Nema ga ni živa ni mrtva, kosti mu još nisu pronađene. Ukoliko neko zna nešto o tome, bio bih mu zahvalan da piše na ovoj stranici!
    ozren- 85873 - 12.07.2013 : Prnjavorski veteran Prnjavor - best (0)

    Dvije glave nabijene na kolac


    26. 05. 1995. godine - Arbija Bih zauzima kompletnu gredu Pocjelovo. Mi smo odmah formirali novu liniju ispod, i većim dijelom linija se nalazila u samoj šumi.

    22. 06. 1995. godine - došao sam u popunu te nove linije prema Gostovićanima, nema rovova, rastinje i na tom dijelu pokoja bukva je bilo sve što smo imali od nekog zaklona.

    24. 06. 1995. godine - Jutarnji sati, bio sam na straži; magla nezapamćena, ne vidim dalje od 7-8 metara. Tačno u 5:00 osu paljba na četvrti rov od našeg. Pošto je linija išla nekako na L, kako su pucali na taj rov skoro svaki metak je prolijetao preko naših glava. Dole malo niže na tom rovu odjekuju bombe i rafali. Proletje i jedna zolja, pada blizu nas. Skočim u dva skoka do susjednog rova, u kome je bio jedan naš hrabri borac sa kim se dogovorih da krenemo do rova na koji je izvršen napad.

    I tako, dok smo razgovarali pogledah slučajno iza naših leđa. Prema nama su išla dva momka sa puškama, ali smo odmah shvatili da su to naši. Toliko su se tresli od straha da su jedva držali puške u rukama. Objasnili su nam da su oni pobjegli iz tog rova gdje se još uvijek puca i da su ostavili svoja dva druga na milost i nemilost drugoj strani.

    Oko 5:20 smo krenuli prema tom rovu. Čujemo ratne pokliče na arapskom, ili i ko zna kojem jeziku. Znači napadaju mudžahedini, tj. stranci.

    I što se više približavamo ti ratni poklici kao da su se počeli udaljavati. Zbog magle i rastinja oko nas, ništa se ne vidi.

    Došli smo i do naših boraca koji su bili prvi do napadnutog rova. Bilo je to otprilike na 25 metara razdaljine. Krećemo dalje. Oni pokliči se sve više udaljavaju. Ipak, mi prilazimo rovu krajnje oprezno. Magla se djelimično razišla pa smo mogli i malo bolje da osmotrimo. Zemunica je bila pogođena zoljom, i izgledalo je kao da tu nema nikoga! U zemunici ugledasmo dosta krvi. Vjerovatno su i mudžahedini imali ranjenih, jer su pokupili i odnijeli i sve deke.

    Pogledasmo u stranu. U bujadi su ležala dva tijela. Naši! Priđoh bliže i zaprepastih se. Ni jedan od njih nije imao glavu, a krv im je još uvijek tekla iz vratova. Kakve su ih to životinje napale? Ni dan-danas ne mogu da shvatim da to normalan čovjek može da uradi.

    Ipak, ovo nije bio kraj te priče. Nešto kasnije smo saznali šta su uradili sa glavama. Sutradan smo prebačeni na brdo, koje su držali borci Armije mulimanske BiH. Tamo smo ugledali dvije glave nabijene na kolje.

    Kasnije sam saznao da su u tom rovu bili naši iz Srpca, vojna policija ako se ne varam.

    Eto, možda sam malo odgovorio i na prethodni post Dragutina iz Srpca.

    Ovo je samo jedan primjer zločina koji znam iz "prve ruke" a poznato mi je i dosta drugih koje sam čuo iz priše sa mojim saborcima.

    Zločina je bilo na sve strane, ali to što su mudžahedini radili ne može se porediti sa bilo čim drugim. Na Ozrenu je to bio njihov poznati odred "El Mudžahid".

    Na Youtube se može pogledati i jedan dokumentarac pod nazivom "Ljubi brata svoga". U njemu naši borci prepričavaju događaje koji su preživjeli, zarobljavanje i najstrašnija mučenja koji su provodili Mudžahedini.
    ozren- 85623 - 26.06.2013 : Nenad Kupresak Ozren - best (0)

    Nenad Kuprešak


    Moj otac, Nenad Kuprešak, je ratovo na Ozrenu. Inače je iz Teslića. Pogino je 11. 9. 1995. godine. Interesuje me da li ga je neko poznavao. Bilo bi mi baš drago da neko napiše nešto o njemu.
    ozren- 85595 - 25.06.2013 : Dragutin Srbac - best (1)

    Poginuli borci Srbačke brigade


    Pozdrav svima,

    ja sam rodom iz Srpca, otac mi je poginuo na Paljeniku pa me zanima da li je neko od vas bio sa Srpčanima tog kobnog septembra i da li je nekog od Srpčana poznavao.

    Za Srbačku brigadu mogu samo reći da je gotovo svaki identifikovani borac sahranjen bez glave ili sa fakturama lobanje.
    ozren- 85462 - 13.06.2013 : Stojan Bajic Karacici - best (1)

    Sujanac


    Sukamac je bila važna kota, al se moglo i drugačije samo da nije bolo ratnih interesa, mislim kriminalnih. Zbog taga smo tako i prošli, a nije moralo.
    ozren- 85167 - 22.05.2013 : Pavle Novi Sad - best (0)

    Duško Klječanin


    Da li je neko poznavao Duška Klječanina, zvanog Klječo. Nestao je na Vozući '95. godine, iz Teslića. Da li neko ima ikakvih podataka šta se desilo sa njim?
    ozren- 84547 - 23.04.2013 : Ssdsd Tuzla - best (0)

    Klupe, avgust i septembar 1995. godine


    Ima li ko da je bio na Klupama u avgustu i septembru '95. godine?
    ozren- 84221 - 08.04.2013 : Strikan Zavidovići - best (0)

    L rov


    Rov o kojem pišeš je zapravo preinačeni rov AiH, a njegovim zauzećem iskrsla je potreba da se rekonstruira za ofanzivna dejstva VRS-a.

    Pomenuti rov je bio u posjedu Armija muslimanske BiH do vaše ofanzive u ljeto 1994. godine a vezivao je dvije zone odgovornosti Armija muslimanske BiH.

    Da pomenem i to da je Šujanac je uzani pojas Podsijelova protegnut između lokalnog puta Hajderovići - Riječani i zaprežnog puta koji se od L rova izdvaja prema višim kotama Podsijelova.

    Nasuprot L rovu je susjedni rov, građen od snažne i teške japije i nekoliko kubika zemlje. Razdvojio ih je lokalni put između zaraćenih sela. Kad smo spomenute rovove vratili u naš posjed imalo se šta vidjet. Ubijeđen sam da ih je radila vaša inženjerija u nekoliko navrata jer je kapacitet rovova bitno promijenjen, možda i udvostručen a frontalni dio rova mogo je odoljeti i aviobombardovanju.
    ozren- 84191 - 07.04.2013 : Prnjavorski veteran Prnjavor - best (6)

    Napad na kotu Sujanac


    Jedan od najjačih napada na ovu kotu 94. godine desio se 19. 07. 94. Napadnut je onaj poznati L rov, kao što samo ime kaže taj rov je bio dosta isturen skoro u špic i važio je za jedan od najtežih. Tada je u tom rovu nalazili su se nasi najbolji momci, pripadnici specijalne jedinice "Vukovi s Vučijaka".

    Napad je otpočeo u jutarnjim satima. Odjekuju pucnji, bombe, zolje i ko zna šta sve još...

    Posle 20-tak minuta zvoni telefon vezista.

    Vukovi: "Spojite nas s minobacacima 120mm. "
    Veza: "Hoćete li momke sa 82mm; 120-ke nisu za tako bliza dejstva"

    Vukovi: "Ne, 120mm"

    Tako i bi! Javi se komandir minobacačlija.

    Vukovi:"Ovdje Vukovi , napali su nas nemožemo ih pobiti koliko ih ima, jedni padaju drugi preskaču preko njih i pucaju dalju, ne stižemo puške napuniti, jedan nam je poginuo i ako nam ne pomognete biće gadno"

    Komandir 120mm: "Recite gdje treba da poklopimo sa 120 mm"
    Vukovi: "Tucite po nama!"
    Komandir 120mm: "Štaaa?"
    Vukovi: "Slobodno tucite po nama! Bolje da nas vi pobijete nego oni!"
    Komandir 120mm: "Uh, jebo te!"

    Naravno, komandir je shvatio ozbiljnost situacije, računajući da ta mina ubija na 60 metara, poklopljen je sav dio ispred naših rovova od 60-150 metara.

    Ubrzo nakon toga 120-tke poletješe; Pade 50-tak mina na malom dijelu ispred naših u roku od 10 minuta. Nije trebala da veza prenosi da je napad odbijen jer se čulo veselje naših na 2,5 kilometra, sve do minobacača. Posle nekog vremena saznali smo samo da je tad dosta izginulo sa druge strane a minobacaclijama su se lično zahvalili Vukovi.

    Još jedan događaj tad iz tog rova koji isto nikad neću zaboraviti: Nas momak je uzeo bombu da baci i u tom trenutku je ranjen. Posto više nije imao snage da baci, padajući ruku u kojoj je bila bomba stavi sebi na grudi i tako padne. Bomba se aktivirala njega je raznijela ali je spasio ostalih 5 momaka koji su bilu u rovu. Takve heroje treba da slavimo - neka mu je vječna slava!
    ozren- 83808 - 20.03.2013 : Strikan Zavidovići - best (0)

    Dopuna teksta


    Za početak jedna ispravka u vezi operativne zone u rejonu lijeve obale rijeke Krivaje. Kakanjska brigada je u toku rata zaposijeda i brani potez od Čauševca, Krsta, Lokvina i Krvavca, sve obronci Konjuh planine. Nadalje se linija protezala udesno u zoni njihove odgovornosti. Zapadno od Čauševca liniju drže borci iz zavidovićke opštine ali po strategiji smjenskih odreda iz sela sa relativno manjim ratnim stradanjem.

    Istina je da su vjerovatno borci VRS oskudijevali sa artiljerijskim MTS-om jer je često izostajala potpora teže artiljerije.

    Za Zeničanina: da nisi slučajno pogriješio datume? oko lokaliteta je sve uredu. Ne znam tačno koliko rovova ste istresli al znam da je tad linija išla od Popova, Osoja preko Rudina do Ljubičine strane. Znam da je bilo poginulih al nisam znao da ih je bilo osmorica. Za zarobljenog vojnika znam, ali do nas je došla vijest da je bio pripadnik "Labudova".
    ozren- 83796 - 19.03.2013 : Zeničanin Zenica - best (3)

    Ozren, septembar 1994. godine


    Molio bih neke od učesnika ovog sajta sa vaše strane, koji su još živi a bili su na Vozućoj, septembar 1994, kad smo mi napali duž čitave grede Podsjelovo od kote 715, pa sve ovamo do Popovog Osoja (uzvišenje koje počinje od ceste za Vozuću), ako se neko sjeća kad smo vam uzeli 15 zemunica, gledajući sa naše strane lijevo ispod Paljenika prema Humci, pa smo to držali 4 dana.

    Bila je najisturenija prema vama, a ja bolje zemunice nisam vidio. Samo je bila greška što je bila okrenuta u pogrešnom smjeru, jer prema vama je na ulazu bilo samo ćebe.

    Tu sam proveo 3 noći i 4 dana, prvu noć smo odmah naložili peć koja je bila nova. Tu smo našli i testeru pa smo narezali drva, bilo nas je 4-ica sa 84-om.

    Pospali smo kao zaklani, ujutro sam prvi izišao iz zemunice i kako smo po noći dovedeni, hajde rekoh da vidim kakva je situacija.
    Pogledao sam kroz gustu, ali tanku bukovu šumu i na nekih 30-40 metara, onako najprije malo nejasno, misleći da mi se učinilo, ali kad sam bolje pogledao, vidio sam jednog vašeg u plavoj bluzi, nešto kao od CZ, kako kopa, vjerovatno novi rov, jer je dan prije pao pomenuti broj 15 zemunica.

    E, sad meni nije jasno, iza leđa zemunice gdje sam bio vodio je neki put, ja mislim sa Paljenika i odmah tu blizu zemunice se račvao, pravo gdje je taj kopao i desno nasuprot nas na jednu višu kotu. Pozvao sam svoje da iziđu i pokazao im ovog što kopa, da bi Dajdža odmah iznio 84-ku i hjeo je pucati. Kako je istu nosio još od 92-e, ne vjerujem da bi taj vaš dobro prošao. Nas trojica smo ga ubjedili da ne puca, jer smo pomislili da bi to mogao biti i naš čovjek kojeg su su natjerali da kopa. Zbog toga nije ni pucao. Uveče se samo mala vidjeti glava iz tranšeje preko te ceste. Vala ste se baš momački ukopali! Tri noći i 4. dana smo bili tu. Hranu su nam donosili po noći, jer se danju nije moglo. U isto vrijeme na vašoj strani su se čule motorke, radne mašine ili tenkovi. Ja sam svojima govorio da će te napasti, međutim, jedan naš, stručnjak, operativac, je tvrdio da se vi evakuišete iz sela koje je bilo odmah ispod nas.

    Četvrti dan, oko 8 sati navaće smo smjenjeni, i ujutro u selu pijemo kafu, kad dolazi kurir, kaže da odmah idemo na zborno mjesto. Čekali su nas kamioni, kažu da je pala linija i da ima 7-8 poginulih.

    Desilo se upravo onako kao što sam i rekao - vi ste se utvrdili. Onih pra zemunica što sam vidio, mogao je da izravnja samo tenk ili BST.

    Tu su nam izginuli ljudi, ja mislim da je taj dan poginuli njih osam. Mi smo zaposjeli naše stare linije ali nam je IKM ostao i u njemu karte i naši spiskovi, kao i bluza sa činovima nadkapetana, tj. onog našeg stručnjaka-operativca.

    Tu veče su tri momka ostala u nekoj zemunici i ne znajući da je linija pala došli do IKM-a, i kad vas je Čičak pitao momci gdje je radni vod, vi ste skontali, kao i ovaj drugi naš, koji se bacio niz strminu prema nama i tako se spasio, a Čička ste zarobili. Eh, a baš je taj dan dobio naredbu za Zlatniog Ljiljana! Ovaj treći je sve to vidio iz šume i kako je već pala noć, uspio se zavući u naš stari IKM, pa ste i njega htjeli uhvatiti ali se i on bacio niz strminu i udario pravo na moj rov, koji je bio nekih 60-ak metara ispod vas.

    To veče ste nas zvali po imenima sa spiska, i psovali ste Draganu, Slobodanu, Goranu izdajničku majku, a takođe ste psovali i Renati, koja nam je bila bolničarka. Inače, ovo četvoro je bilo na svim linijama i uvijek u jednoj zemunici, i mi smo im vjerovali. Goran je i Zlatni Ljiljan, nije bilo zemunice da je on nije RPG-om digao, ako je bilo i milimetar prostora da može provući granatu.

    Čička ste nam vratili živog i zdravog, nakon 3-4 mjeseca, vjerovatno ste mislili da je oficir, imao je kod sebe pištolj, naredbu za Ljiljan, a i oficirska bluza što je ostala, sve se poklopilo, kaše da ste ga samo taj dan na liniji tukli, a poslije nije niko, jer je i vas taj dan izginulo, pa vjerovatno reakcija na to sve.

    Ako je neko od učesnika bio taj dan gore, volio bih da se javi.
    Pozdrav!
    ozren- 83785 - 19.03.2013 : Nenad NS - best (2)

    MTS na Ozrenu u završnoj godini rata


    Našao sam podatak koji u korenu seče muslimanski mit o tome da je VRS na raspolaganju imala neograničene količine MTS-a.

    " .. . Stanje municije u skladistu domicilne 4. ozrenske brigade (Vozućke) bilo je zabrinjavajuće. Dana 25. avgusta 1995. evidentirano je: 15 komada mina za MB 60mm , 40 komada mina za MB 82mm , 50 komada mina za MB 120mm , 10 komada metaka 76 mm za B-1, 27.000 komada metaka kalibra 7. 62mm za poluautomatske i automatske puške, 500 komada metaka kalibra 12.7mm."

    Izvor: knjiga N. Cvjetkovića - Bitka za Vozuću

    Zbog nedostatka pogonskog goriva, dotur municije, izvlačenje ranjenika snadbevanje hranom i vodom se vršilo isključivo konjskim zapregama a svi konjovoci su bili stariji od 65 godina.

    Znali su da neprijatelj grupiše snage oko obruča, da žele da spoje Tuzlu i Zenicu, da je pitanje sata kada će udariti i pored svega toga je u magacinu bilo taman toliko municije da svaki borac dobije malo više od dva okvira a granata nije bilo dovoljno ni za 15 min artiljerijske podrške.

    Komandant 4. ozrenske brigade, major Novoslav Nikolić je situaciju pred dane raspleta vidio ovako:

    "Sa osnovimi ciljem da "Srbe baci na koljena" krajem avgusta u rat se direktno uključila avijacija NATO-pakta bombardirajući srpski položaje, telekomunikacijska postrojenja, opremu za komandovanje, sistem protiv-vazdušne odbrane i logističku infrastrukturu. Očigledno da politička i materijalna pomoć NATO muslimanskoj strani nije bila dovoljna za ravnotežu, pa se admiral Leighton Smith, nakon tragičnog događaja na Sarajevskoj pijaci "Markale", odlučio za direktno vojno uplitanje. To je učinjeno iz više razloga: da se uništi komunikacijski sistem VRS, umanji njena borbena sposobnost, da se srpski državni grunt svede na 49 posto, te da se Izetbegovićevoj strani omoguće povoljniji uslovi za nastavak vođenja rata i bolja pregovaračka pozicija u budućim mirovnim pregovorima. U operaciji nazvanoj "Oslobađajuća snaga", koja je trajala od 30. avgusta do 13. septembra, učestvovalo je 400 borbenih aviona koji su na RS izručili deset hiljada tona eksplozivnog materijala. Za dve nedelje izvedeno je 3515 borbenih letova i gađano 150 vojnih i civilnih ciljeva. Šestog septembra srušen je telekomunikacijski čvor Kraljica, simbol prkosnog Ozrena, a radio-stanice su zaćutale, što je kod Vozućkih branilaca izazvalo osjećaj napuštenosti. Pored pričinjene velike materijalne štete, akcija NATO je usmrtila 157 i ranila 273 osoba. Sinhronizovano sa akcijom iz vazduha, snage za brza dejstva UN, artiljerijom najvećih kalibara žestoko dejstvuju po linijama razdvajanja ili po dubini srpskih teritorija.
    Dvanaestog septembra, u popodnevnim dejstvima NATO bombardera pružena je direktna podrška muslimanskoj pješadiji u operacijama na Ozrenu."
    ozren- 83758 - 18.03.2013 : Nenad NS - best (2)

    Broj stradalih u troipogodišnjoj opsadi Vozuće


    Iz knjige N. Cvjetkovića - Bitka za Vozuću 1992. -1995. godine

    Braneći vozućke bedeme tokom troipogodišnje opsade poginulo je 1008 boraca VRS i 62 civila. Ukupno 1070 osoba. Večna im slava! Gledano teritorijalno - 470 boraca i civila sa područja Vozuće, Svinjačnice, Lozne, Vijenca i Gostovića (4. ozrenska brigada, deo 2. ozrenske brigade i bataljon Gostović) i najmanje 600 pripadnika drugih jedinica 1 KK VRS, od čega najviše iz opština Prnjavor, Srbac, područja Podnovlja, Krnjinskih sela, Dobojske opštine 15 iz opštine Brod, i 4 sa područja opštine Teslić.

    Gledano po godinama, ljudski gubici na Srpskoj strani u bici za Vozucu su sledeći:

    -1992. godine poginulo 201, od čega 27 civila
    -1993. godine poginulo 55, od cega 8 civila
    -1994. godine poginulo oko 200, od čega 7 civila
    -1995. godine poginulo 614, od čega 20 civila.


    Ukupni gubici neprijatelja u troipogodišnjoj opsadi Vozuće nisu prikazani, ali ih nije teško proceniti. Iznose najmanje 1200 boraca.

    Ratna bolnica Zavidovići koja je radila u prizemlju hotela "Kristal", u periodu leto 1993 - oktobar 1995. godine, zbrinula je preko 3000 ranjenika, izvršila 800 operacija i sto amputacija. Na spomen obilježju šehidima, poginulim borcima i civilnim žrtvama rata u Zavidovićima, upisano je 1116 imena: od toga 518 boraca sa područja Zavidovića i 459 iz drugih krajeva BiH. Preostalih 138 su civilne žrtve rata.

    Slične podatke ima Istrazivačko-dokumentacioni centar iz Sarajeva.

    Ako se od ukupno 518 poginulih sa Zavidovića iz tri brdske brigade (318. , 320. i 329. ) i 4. manevarskog bataljona, oduzmu poginuli na ratištu prema bližnoj (40 boraca) i oni koji su stradali u sukobu sa HVO (78 boraca), preostaje da je na Vozućkom ratistu poginulo 400 boraca.

    Pored Zavidovaćkih jedinica, u troipogodišnjoj bici za Vozuću učestvova su brigade ili manje jedinice iz 18 BiH opština. Najviše gubitaka imale su tri kakanjske brigade (309. , 311. i 329. ). U rejonu Krst, Lokve, Krvavac, Čauševac, Gradić i Stolic, tokom rata poginulo je ukupno 128 boraca. Prema zvaničnim podacima Boračke organizacije opštine Kakanj tokom rata 1992-1995. godine, 285 kakanjskih boraca je izgubilo život, što znači na Vozućkom ratištu je poginulo skoro polovina.

    Banovićke muslimanske jedinice, a pre svega 119. brigada, izgubile su 163 borca ​​( 6 se vodi nestali ). Iz ove brigade ranjeno je 880 boraca.

    Zenička 303. brigada imala je ukupno 76 poginulih i 120 ranjenih, za 8 meseci koliko je bila angazovana na Vozući. Iz ostalih zeničkih brigada (314, 330, 7. muslimanska, CSB, VP), uključujući i Žepče, poginula su 122 borca.

    Iz Tuzlanskog korpusa samo u završnoj operaciji poginula su 104 muslimanska borca. Prethodnih godina s područja opštine Živinice 25, a iz ostalih opština Tuzlanskog regiona 33 borca ​​(Zvornik 7, Kladanj 6, Kalesija 5, Teočak 3, Srebrenik 3, Sapna 2.. . Gubici, lukavačke 117. brigade koja je držala rejon Vijenca nisu poznati, ali svakako da zbog žestine tog ratišta nisu manji od 50 boraca.

    Prema nepotpunoj evidenciji, u dve letnje i završnoj operaciji "Farz" 150 stranih mudžahedina iz odreda "El mudžahid" teže je ili lakše ranjeno, dok je 99 poginulo. Trećina, ili preciznije 34 stradalih su iz država Jemena, Egipta, Tunisa i Turske. Imeđu ostalog i 6 inostranih starešina: Abu Abdullah iz Libije (veteran iz Afganistana ), Abu Muaz iz Kuvajta, Abu Umar iz Saudijske Arabije, Abu Muslim iz UAE, Abu Sabit iz Egipta (aktivni oficir Egipatske armije), i Bilahi Muatez. Deo preživjelih mudžahedina je napustio BiH i uključio se u međunarodnu terorističku mrežu.

    Troipogodisnja opsada napadača je koštala najmanje 1200 zivota i 495 ratnih vojnih invalida. Najviše poginulih je na koti 715 na Podsjelovu, gdje je poginulo 110 boraca.
    ozren- 83330 - 06.03.2013 : Strikan Zavidovici - best (1)

    Podsijelovo


    S obzirom da se u posljednje vrijeme nešto otvorenije piše o stradanju pripadnike obje zaraćene strane na Podsijelovu, podjelio bih nekoliko momenata iz 1994. godine koji su mi se najdublje urezali u sjećanje.

    U to vrijeme sam obavljao jednu od kadrovskih funkcija, pa iz prve ruke znam kako su tekle stvari oko naše ofanzive i srpske kontraofanzive.

    Armija muslimanske BiH je u 1994. godini upriličila nekoliko ofanzivnih napora na zauzimanju istaknutijih kota u ovom rejonu. Prvi i jedini uspjeh u toj godini bilježe se osvjanjem Šuplje bukve i prodorom u omanja srpska sela Božiće, Svinjašnicu i Lazendiće. Nakon toga se konsoliduje nova linija fronta, kroz selo Tunjik, ali u nepravilnoj liniji koja se lomila na više mjesta i na našoj ali i na protivničkoj strani. Zauzeta sela su sistematski opljačkana i popaljena a glavnu riječ u otimačini srpske imovine vode okorjeli dezerteri i nepopravljive kukavice. Jednom od njih je sijač smrti prostrijelio vrat uz samu žilu kucavicu ali ga je zasjeklo poplitko pa se dobro ukenjao od straha. Inače, on je u ratu bio jedna od viđenijih kukavica.

    Na drugoj strani gdje su Srbi zaposjeli rov na Talambasu, u grčevitoj borbi radi njegovog kukavnog brata gine nam jedan hrabar vojnik, vezista.

    Helem, nova linija se nepravilno konsolidovala pa su zaostajale praznine koje je srpska strana pokrivala jedinicama sa po nekoliko ljudi na otvorenom prostoru, naprosto zaređanih iza prirodnih prepreka, drveća i stijenja tako da im se lako moglo dohakat preciznijom paljbom.

    Istina je da smo i mi stradali bez reda i mjere. Sjećam se pogibije dvojice zeničkih vojnika. Kratko poslije zauzeća srpskih sela trebalo je ustanoviti jedan krak linije spram Podsijelova kojeg su Srbi držali pod otvorenom vatrom s obzirom da je između dva rova pucala ledina od nekih tridesetak metara. Sa druge strane, snajper je šico na svaki pokret. Prvi vojnik, mlađih godina, istrčava i ne doseže ni do pola pravca jer ga pogađa snajper i obara na ledinu. Drugi tek kreće a snajper ponovo pogađa nakon čega ostali gube spremnost da dalje istrčavaju. Ovaj drugi vojnik nije odmah podlegao, alu ga u nekom od kasnijih rafalanja pogađa po nekoliko hitaca i usmrćuje pred očima zabezeknutih ljudi.

    Tih dana je na srpskoj strani vladalo prilično rasulo, što ne iznenađuje s obzirom da smo u selima zaticali tek posluženi ručak ili tek izmuženo mlijeko u čabru.

    Nekako u toku akcije na Šuplju bukvu, desila nam se gadna neprijatnost. Negdje iz pozadine artiljerijsku podršku "Labudovima/; davao je tenk. Zahvaljujući lošoj koordinaciji i navođenju artiljerijske paljbe jedna tenkovska granata pogađa ispred srpskog rova i smrtno ranjava jednog vojnika. Dok nam je u glavama još zujalo od tenkovske granate neko je prihvatio ranjenog "Labuda" oko pasa a tijelo se od povlačenja raspolovilo na dva dijela. Bili smo gnevni, a komandant je tražio da se odmah uhapsi tenkista.

    U isto vrijeme, desno od nas proboj je radila jedna izviđačka četa iz Zavidovića. Bilo je dosta ranjenih i poginulih jar nas je čistina sprečavala da rano i neopaženo primaknemo bliže rovovima.

    Na tom mjestu mi je teško strado i ratni kolega. Metak mu se u rikošeu zario u vratnu kičmu i trajno ga onesposobio.

    Pisaćemo i narednih dana. Tek sad sam nabasao na ovu stranicu!
    ozren- 83061 - 25.02.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Leševi raskomadani od strane životinja


    Vjerujem da su nakon akcije dešavala ubistva zarobljenih boraca, ali ne mogu da vjerujem da je neko odsjecao dijelove tijela na način koji se naviodi u tekstu "Podsjelovo 1994. godine".

    Moje ratno iskustvo mi govori da to nije istina! Pretpostavljam da je poginuli borac predugo ostavljen na milost i nemilost prirodi, pa su zbog toga šumske i domače životinje dolazile do leševa i odnosile dijelove tijela sa sobom.

    Navešću i jedan primjer koji se desio 23. maja '92. godine u Vogošći. Ovo se desilo u selu Krše, kako smo popularno zvali jedno selo iznad Vogošće, u kome su živjeli stanovnici koji su se pretežno prezivali Kršo. Tog kobnog 23. maja '92. godine je nastradalo devet domaćina iz tog sela. Postojao je dogovor između mještana sela i civilnih vlasti Vogošće da Krše ostanu u svom selu, i da budu lojalni građani, a da će im vlasti garantovati bezbjednost.

    Međitim, tog dana kada je postignut dogovor sa Kršama, u selo je upao mlađi brat Hakije Mrše sa grupom muslimanskih boraca koji su došli iz Sarajeva, otvorili su vatru na srpske borce i ubili Peninog brata Pecu Kuzmana i ranili još nekoliko srpskih boraca, dok su Pavla iz Reljevske ceste zarobili ii odveli sa sobom. U toj nepotrebnoj pucnjavi koju su isprovocirale muslimanske snage stradalo je devet domaćina tog sela.

    Vrijeme je bilo toplo i njihova tijela su brzo počela da trunu. Zbog velikog smrada koji se širio po tim brdima, naša komanda je tražila mogučnost kako da se tijela uklone i spreči moguća zaraza.

    Pošto je u to vrijeme u Vogošći još uvjek bio moj bivši prijatelj Skenderović Nedžad - Feđa, sa kojim sam svakodnevno šetao ulicama Vogošće i omogućavao mu da ide po milijeko u muslimansko selo Uglješići. O ovome je znala i naša komanda, pa su me nekoliko puta upozoravali da tako mogu da cure informacije. Međutim, ja sam opravdavao taj njegov odlazak u selo jer je to radio i prije izbijanja građanskog rata. Rekli su mi da to nije u redu, jer Feđina dijeca odavno nisu bila u Vogošći pa mu mlijeko nije bilo nužno. Ja sam i dalje opravdavao njegov odlazak u selo pa je zbog toga naša vlast i tolerisala takvu situaciju.

    Znajući da je Feđa išao u Uglješiće, civilna vlast je preko milicije zatražila od mene da razgovaram sa Feđom o prijedlogu da se mještani Uglješića organizuju i odu u Krše da pokupe mrtve, jer su životinje već počele da raznose njihove dijelove tijela. Rekli su mi da kažem da naše snage nakon tog sukoba ne kontrolišu selo Krše i da slobodno mogu doći i pokupiti leševe i da im se garantuje da za to vrijeme niko neće otvarati vatra na njih.

    Nakon toga sam otišao kod Feđe i ispričao mu šta mi je rečeno. Feđa je otišao u selo i objasnio šta je naša vlast predložila mještanima Uglješića.

    I nakon svega toga muslimanska strana je više od mjesec dana odbijala da pokupi mrtve. Životinje su iz dana u dan raznosile dijelove ljudskih tijela pa ni jedan leš više nije bio kompletan. Pošto muslimani nisu pokupili svoje mrtve, srpska strana je odlučila da ukloni leševe. Oni su bili pokupljeni i predati u razmjenu sa muslimanima za srpske leševe.

    Nakon ove razmjene, muslimanska televizija je na vijestima objavila da su mrtvi iz sela Kreše svirepo ubijeni i izmasakrirani, a dijelovi tijela pobacani.

    Zbog ovog ptrimjera sumnjam da je prilikom ubijanja, bilo koja strana na taj način raskomadavala tijelo žrtve.

    Pravi,

    u potpunosti se slažem sa tobom. Pored toga, ja sam pomislio da se ista stvar može desiti od mine ili granate.
    ozren- 82023 - 29.01.2013 : Srdjan Ilic Gradiska - best (0)

    Savo Rakanović


    Tražim druga iz vojske koji se zove Savo Rakanović. Rodom je sa Ozrena ali je prije rata živio u Maglaju. Od 1995. godine ne znam gdje se nalazi. Ako neko ima neku informaciju molim da mi napiše poruku. Hvala.
    ozren- 81987 - 28.01.2013 : Prnjavorski Veteran Prnjavor - best (3)

    Podsjelovo


    Kao pripadnik Prnjavorske brigade, koja je prilično dugo bila na ovom dijelu Ozrena pokušaću u najkraćim crtama da opišem neke događaje, naravno iz nekog svog gledišta a koji su negativno uticali na nas.

    Podsjelovo je bilo najdominantnije brdo, koje su činile četiri dominantne kote: 715, 726, 702 i 706. Padom tog brda pala bi kompletna Vozuća. Pored toga, na tom mjestu je linija bila i najuža jer je svega 4 kilometra dijelilo Zenički i Tuzlanski korpus. Mnoge jedinice Armije BiH su pokušavale da na tom dijelu pomjere liniju, ali u tome nisu imali uspjeha sve do ljeta 1995. godine

    U njihovim nastojanjima da presjeku ovaj uzani koridor izveli su više neuspješnih napada:

  • 19. 07. 1994. godine - napad na kotu Sujanac;
  • 09. 11. 1994. godine - napad po čitavoj linji;
  • 16. 11. 1994. godine
  • 18. 11. 1994. godine...

    Vjerujem da pripadnici Armije BiH dobro pamte ove datume i volio bih čuti kako je bilo i "sa druge strane"!

    Ali da krenem iz početka! Na Podsjelovo smo došli smo oko 20. juna 1994. godine. Do tog vremena je već bio pao neki dio koji je držala neka jedinica prije nas. Mi smo vratili neke rovove i stabilizovali taj dio.

    Tom prilikom sam došao do jednog rova koji je bio povraćen, nedaleko od kote Paljenik prema koti Sujanac. Pogledao sam desno 20 metara i vidio neko tijelo. Moji saborci mi rekoše da je u pitanju mudžahedin. Osmotrio sam dobro liniju iz tog pravca i upitah kako je moguće da su zauzeli taj rov. Odgovor je bio iznenađujući: momci su se kartali, a baraba dopuzala i bacila bombu među njih u sred bijela dana. Eh, ta naša disciplina!

    Evo i jednog primjera: svi momci iz jednog rova su spavali u toku noći, znači niko nije pazio na liniju jer su vjerovatno bili ubijeđeni da je nemoguće da ih diverzanti napadnu po noći. Na komadu kartona su imali napisanu parolu: "Kolji, ali ne budi" koji su okačili na rov.

    Pročitah u svom ratnom dnevniku da su u januaru 1995. godine ukinuta dva rova odmah pored našeg. Valjda je za to bio razlog što je neka jedinica sa naše desne strane otišla na neko drugo ratište a mi smo dobili zadatak da popunimo prazninu. Nakon izvjesnog vremena odlazi i dio jedinice sa naše lijeve strane. Od tada nisu bila samo ta dva rova prazna, nego smo morali još dosta njih da napustimo kako bi popunili tu novu liniju. Zbog toga je upravo u tom dijelu od kote Paljenik prema koti Sujanac na jednom mjestu bilo preko 200 metara bez i jednog rova rova. Tačno je da je na tom mjestu bila čistina koja se po danu mogla veoma lako kontrolisati, ali nikome od naših bezbednjaka nije palo napamet da bi upravo na tom mjestu mogli proći neprijateljski diverzanti, što je protivnička strana odlično primjetila te su to iskoristili i u toku noći nam zašli iza leđa. Nakon toga su bez nekih većih problema napravili masakr u našim redovima.

    Iz mog dnevnika:

    26. maj 1995. godine - Ofanziva na Ozrenu, muslimani zauzeli Sujanac, Humku do Podsjelova, 45% naših iz 1. i 2. bataljona je nastradalo!"

    Kratka priča na ovu temu: Moj komšija je preživio bježeći ispred mudžahedina koji je imao pušku ali nije htio da puca u njega jer je htio da ga zakolje nožinom od pola metra. Sva sreća komšija je bio brži!

    Odmah nakon pada tih kota formiramo novu liniju koja je bila odmah ispod tih kota koje su pale. E, sada moram da pojasnim neke stvari! Ne znam ko je od naših formirao tu novu liniju, al očito da nije o tome mnogo razmišljao. Naime, novoformirana linija je velikim dijelom bila u šumi, i to na jednoj velikoj strmini. Dok sam ja bio na straži u jednom od tih rovova dobio sam užasne bolove u vratu zbog gledanja gore prema njima. Izgledalo je kao da gledam u zvijezde. Međutim, nije to bio glavni problem! Malo po malo, oni bi nas odozgo gađali kamenjem. Dešavalo se i to da bace po pet kamenica, a onda šesta ide bomba.

    Možda ovo i ne bih pominjao da se odmah iza nas, na svega 400 metara nije nalazilo drugo brdo na kome se mogla postaviti nova linija!

    Kada danas razmišljam o tome, očito je da smo imali velikih problema u ljudstvu, i to ne samo moja jedinica već i kopletna Republika Srpska, jer smo bili razvučeni na sve strane. Ipak, da smo mi držali liniju kao kada smo došli '94. godine, teško da bi se dogodilo to što jeste!
  • ozren- 81667 - 16.01.2013 : Biljana Vidovic - best (0)

    Mladen Vidović


    Jedna molba dali neko moze da mi pomogne? Moj ujak Vidović Mladen je bio na Ozrenu i Vozućoj. Kada je 1995. godine došao kući više nije bio kao prije. I dan-danas se boji svega i ne izlazi iz kuće. Da li ga neko poznaje jer bi volila znati šta je bilo sa njim. Gledam ga kako pati a srce me boli. Ako neko nešto zna o tome neka mi piše. Hvala.

    Biljana,

    tvoj ujak, kao i ogromna većina ratnih veterana ima postraumatski stresni poremećaj (PTSP), poznatiji kao posleratni ili vijetnamski sindrom. PTSP nije isključivo vezan za rat. Njega ima između deset i 15 odsto civilnog stanovništva Srbije i on je najčešći uzrok nasilja u miru.

    Ono što je veoma interesantno jeste da se PTSP ne izražava na isti način kod svih pojedinaca. Ovo vjerovatno zbog toga što nismo svi napravljeni od istog "materijala". Međutim, jedno je sigurno: svi mi koji smo bili u ratu, u manjem ili većem obliku nosimo sa sobom neke posledice.

    Što se tvoga ujaka tiče, ne mora da znači da su se njemu desile neke strašne stvari, mada je i to vrlo lako moguće samim time što je bio na Vozući. Dovoljno je što je toliko vrijeme bio u rovu pa da danas ima takve simptome.

    Ratni veterani na Zapadu imaju poseban tretman, tj. imaju medicinsku njegu i idu kod psihijatra. Kod nas je takva praksa, nažalost, samo jedna misaona imenica. Zbog toga se sve svodi na porodicu, koja takve osobe treba da prihvati sa puno ljubavi i razumjevanja...
    ozren- 80623 - 16.12.2012 : Marko Sarajevo - best (4)

    Operacija spasavanja opkoljene Smoluće!


    Operacija spasavanja srpskog zivlja i nejaci od noza muslimanske vojske iz opkoljene Smoluce.
































    ozren- 80379 - 12.12.2012 : NLO - best (21)

    Smoluća


    Smoluća, selo od četiri hiljade stanovnika, elipsastog oblika, dugačko dvadeset pet i široko osam kilometara, postavilo je kružnu odbranu od nadiranja Alijine islamske vojske.

    Opasani muslimanskim selima od pravca Tuzle, Lukavca, Gračanice i Srebrenika, Srbi se nađoše u okruženju. Jedina odstupnica vodila je preko Tinje i Potpeći, iz kojih su Srbi izbegli u Smoluću.

    Prepušten sebi, bez telefonske i radio-veze, bez struje, ali sa izvorskom vodom u selu, narod se samoorganizovao za odbranu.

    Tri hiljade Potpećana i Tiljanja smestiše se po kućama u Smolući. Strah od turskog nadiranja natera ih da zavedu ratni režim života u selu.

    Na sreću naroda sva tri sela, među njima se nađe bivši načelnik teritorijalne odbrane i civilne zaštite rudnika "Kreka", Ljubomir Todorović sredovečan čovek, sa završenim fakultetom odbrane. On svoje teoretsko znanje primeni u ratnim uslovima, formira ratni štab i otpoče utvrđivati odbranu Smoluće. Za komandanta odreda "Ratiš" - Smoluća postavi Vladu Todorovića, a za komandanta odreda "Oklesanica" - Potpeć imenova Ljubana Ilića. Formira osam četa, koje su ukupno brojale hiljadu i dve stotine boraca. Izvrši mobilizaciju muškog stanovništva od 16 do 60 godina i naoruža vojsku oružjem koje se nalazilo u magacinu
    teritorijalne odbrane rudnika "Kreka" u Smoluću. Razmesti artiljeriju po selu, bestrzajne topove, minobacače, "prage" s trocevcima i protivavionskim mitraljezima, podeli po četama uniforme i automatsko naoružanje, bombe, granate, opremu za kopanje rovova i razmesti vojsku kružno oko cele Smoluće.

    Mobilisa devojke i žene da s vojskom kopaju rovove. Izgradiše odbrambeni temelj rovova, kakav je primenjen u Vijetnamskom ratu.

    Izgradiše zemunice, veličine sobe, u koje unesoše krevete i ćebad iz vojnog magacina, za spavanje. Po liniji odbrane iskopaše rovove preko kojih položiše dva reda balvana, potom traktorima dovukoše traku za prenošenje uglja iz kopa na deponije, razvukoše je po rovovima i na nju nasuše dva metra zemlje. Duž ratne linije napraviše tvrđave koje neprijateljske granate ne mogu razrušiti.

    Pri artiljerijskom napadu borci ulaze u zemunice. Po prestanku artiljerijskog napada borci tunelom prelaze u rovove i dočekuju napad muslimanske pešadije.
    Ratni štab Smoluće formira intendantsku službu sastavljenu od dvanaest kuvara, vozača i pomoćnih radnika.

    Imenova štab ratne bolnice koji smesti u dve kuće i jednoj vikendici na skrivenom mestu. Rasporedi medicinsko osoblje za rad u bolnici: Stanislava Jovanovića, apsolventa medicinskog fakulteta, Slavicu Ilić, lekarku, Ružicu Savić, laboranta, Ljubinku Marinković, višeg medicinskog tehničara, Ivicu Božića, medicinskog tehničara, Veru Tadić, medicinskog tehničara i Vesnu Tanić, medicinskog tehničara.

    Ratni štab izvrši popis stoke: ovaca, goveda, živine i zabrani klanje krava koje su muzli da bi deci i ranjenicima obezbedili mleko.

    Hranu popisaše i prikupiše u vojni magacin. Hleb za vojsku pekli su po domaćinstvima. Za nedelju dana bi davali brašno jednoj grupi domaćinstava, potom bi brašno davali drugoj grupi seljana, i tako redom.

    Odraslo stanovništvo i vojska dobijali su dva obroka dnevno.

    Štab formira i miliciju za održavanje javnog reda u selu.

    Formira i interventnu četu od dvadeset pet specijalaca, naoružanih automatskim oružjem i bombama. U delu sela gde im je linija najviše ugrožena interventna jedinica pritiče u pomoć i zaustavlja prodor neprijatelja.
    U selu oduzeše svu naftu iz privatnih cisterni. Nafte su imali u dovoljnoj količini.

    U seoskom mlinu, priključiše kaiš na motor traktora da bi mleli žito za vojsku i narod.
    Hranu su na položaje izvlačili motokultivatorima i traktorima, a mlađe žene i devojke unosile su manjerke vojsci u zemunice.

    Vojnici iisu napuštali rovove. Jednom mesečio bi dolazili kući da se okupaju, i istog dana bi se vratili na položaj.

    Komandant rudarske muslimanske brigade iz Tuzle Enes Katić držao je položaj iz pravca Mramora prema Smolući. Besan što muslimanske jedinice iz Sikulja ne preduzimaju žestoke napade na Srbe, okrenu artiljerijsku paljbu preko Smoluće i razori muslimansko selo Sikulja.

    Otpočeše žestoki napadi muslimanske rudarske brigade iz Tuzle. Po selu padaju granate, narod se uspaničio, trči ulicama i doziva decu:

  • Mile, o Mile!
  • 0, Dušane!
  • Ne boj se, Nenade, dođi baki.

    Žene trče ulicama, prihvataju uplašenu i uplakanu decu i uvode ih u podrume.
    U blizini centra sela granata ubi kravu. Na drugom kraju sela granata iz minobacača tresnu pored vrata kuće, raznese ih i geleri usmrtiše devojčicu i njenu majku.

    Muslimanska artiljerija razara selo. Pogađa kuće, dvorišta, štale...
    Muslimanska rudarska brigada tuče srpske položaje američkim četvorocevcima. Iz "brovinga" usmrtiše dva brata: Nenada i Miloša Milanovića.

    Nastupi treći mesec opsade sedam hiljada Srba u srpskoj Smolući.

  • Alahu egber!
  • Đihad! - uzvikuju rudari, udaraju u bubnjeve i žestokom mitraljeskom vatrom nasrću na srpske bunkere.
  • Ćetnici, predajte se, gotovi ste!
  • Zauzećemo selo, sve ćemo vas poklati!
  • I svinje ćemo vam pobiti.
  • Alahu egber!

    Eksplozije odjekuju jedna za drugom.

    Žena utrča u komandu štaba.

    Komandante, pao je zaselak Majinovići! Eno gore, pogledaj kako narod bježi! - viče uspaničeno.

    Joj, sve će nas poklati! - zavlada panika po ulicama. Žene stiskaju decu uza se i pribijaju se jedna uz drugu.

    Nije linija probijena, narode, ne paničite! Imam telefonsku vezu sa njima. Naši se drže. Vraćajte se u kuće, da ne tresne granata među vas! - viče iz sveg glasa Ljubomir Todorović i smiruje uplašen narod. - Vraćajte se kućama, neko vas je iz straha uzbunio - govori ženama, deci, starcima, maše rukama i tera ih sa ulica u kuće.

  • Gore iznad Miletića vojske ko crnih mrava! - viče jedna žena, drži odojče na rukama i plače.
  • Ne laži, ženo! - ućutkuje je Todorović. - Kakva vojska? Linije su stabilne, nije probijen položaj.

    Granate stadoše padati u blizini uspaničenog naroda. Eksplozije nateraše žene s decom da se povuku u podrume.

  • Joj, komandante, gore se ubio jedan čovjek iz Potpeći. Ubio je bombom i sina i ženu. Kažu da je to doktorov otac - govori žena zadihano, suze joj sleću niz lice i čvrsto steže maramu u rukama. Snaja mu plače i kaže: uplašio se, viknuo "Bolje da vas ja pobijem nego da vas Turci kolju", i aktivirao bombu.

    Ljubomir Todorović, i sam uplašen, poziva jednu po jednu četu, proverava stabilnost linija i ubeđuje narod da je položaj stabilan.
    Ulicom prema bolnici projuri oklopni "tamić" s ranjenicima.

    Na položajima poginule unose u zemunice i noću ih dopremaju u selo na groblje, sahranjuju ih uz prisustvo porodice, bez okupljanja i pratnji, bez kukanja i sprovođenja pogrebnih običaja.

    Granate zapališe u selu stog sena i štalu. Plamen se diže u nebo. Novi hici zapališe dve kuće. Decu i žene starci izvlače iz podruma da ne izgore. U zapaljenoj štali krava muče, svinje rokću, ali od plamena ne mogu da ih puste u dvorište.

    Srbi odoleše opštem muslimanskom napadu i u sam mrak borba se utiša.
    U tri prepune zgrade bolnice lekari se bore za život 170 ranjenika. U bolnici nestade lekova. Dr Slavica Jovanović i Stanislav Jovanović bore se za živote teških ranjenika. Medicinske sestre mere temperaturu i previjaju ranjenike.
    Ljubomir Todorović mobilisa devojke u selu da preko dana beru kupine i maline i da cede sokove za ranjenike koji su iskrvarili.

  • Izdržite, braćo, još malo, izdržite, teše lekari ranjene borce.
  • Izdržite, stići će nam pomoć sa Ozrena, govore medicinske sestre, nagone ih da piju sok od malina i kupina, i danonoćno tako, ne odvajaju se od ranjenih mladića.

    U selu, na groblju, poređaše se 68 grobova vojnika poginulih na položaju i 12 grobova civila poginulih u selu od granatiranja.

    Medicinske sestre iznose umrle ranjenike. Ispiraju rane borcima i teše ih, brišu im znoj sa čela i stavljaju čiste gaze na rane, stežu ih zavojima, ali se oni brzo natapaju krvlju.

    Po podrumima deca, danonoćno zatvorena, plaču, otimaju se od majki i pokušavaju da izlete napolje.

    Enes Satić, direktor rudnika "Kreka", komanduje rudarskoj brigadi juriš na srpske rovove u Smolući. Zna da su tu njegove komšije iz Tinje, da je tu Risto Jovanović, predsednik Radničkog saveta "Kreke", koga je "volio kao brata", i preko koga je donosio odluke o milionskom plaćanju iz "Krekiiog" fonda kome je hteo i koliko mu je Alija tražio za svoju islamsku stranku.

  • "O, srboćetnici! doziva ih preko borbene linije Enes Satić. Predajte se, nećemo vas poklati!"
  • "Alahu egber! odjekuju povici muslimana."

    Alah i Bog su jedno! uzvikuju srpski borci. Što je Alah - to je Bog, što je Bog to je Alah, mi ih ne razdvajamo. Samo ste vi pogani ljudi koji svojim zločinima poganite svetog Alaha.

    Hiljadu godina vas je Alah uništavao, Srbi, ne mješajte ga s vašim Bogom!

    Lažeš, Turčine! Nije Alah, nego turska pogan! Hoćete opet da nas ščepate pod noževe? Nema predaje, Turci. Više nema naivnih, kao što su bili naši očevi i djedovi koje su na prevaru 1941. godine vodili na klanicu!

    Odjeci eksplozija prenose se ka planinama Majevici i Ozrenu, prema Tuzli, gromoglasno kao da cela Smoluća gori.

    Srpska vojska na majevičkim položajima čudi se gde se to tako snažne borbe vode, kad su Turci pred njima i nigde u pozadini nema u selima srpskog naroda. Znaju da su pred njima "Živiničke ose" kojima komanduje Safet Kadžić, bivši fudbaler "Mladosti" iz Tinje.

    Bestrzajni topovi i minobacači tuku iz Smoluće muslimanske položaje. Ne nanose im gubitke, ali zaustavljaju njihov prodor u Smoluću.

    Muslimanska radio-veza uhvati frekvenciju srpske radio-veze "rupovka 12" u Smolući.

    Predsednik opštine Tuzla Selim Bešlagić pozva radio-vezom Ljubomira Todorovića u Smolući radi pregovora. Todorović pristade, pod uslovom da pregovaraju telefonskim putem. Bešlagić naredi da se sa Smolućom uspostavi telefonska veza.
    Ljubomir Todorović pripremi nekoliko porodica da po uspostavljanju telefonske veze, odmah pozovu svoje rođake na Majevici i Ozrenu, da ih obaveste da se sedam hiljada ljudi već četiri meseca nalazi u blokadi u Smolući.

    Umesto da pozove Tuzlu, Todorović stade telefonom da poziva predsednika opštine Lukavica.

  • Halo, halo, Lukavica! viče, razvlači razgovor da im Tuzla ne prekine veze.

    Okrećući telefon rođaka na Majevici, Spomenka Stević upade u razgovor svoga brata i sestre koja se nalazila na Ozrenu i kroz plač povika:

  • Pa gdje ste vi, braćo? Nas ovdje pobiše!
  • Ko je to? Gdje si ti? Šta je sa vama? odjeknu joj u uhu bratovljev glas.
  • U Smolući smo, u blokadi, sedam hiljada žena i djece. Ni sa kim nemamo vezu, niko ništa ne zna o nama.
  • Joj, seko, pa otkud toliko naroda u Smolući? Zar nijeste izbjegli?
  • Sa nama su Tinjani i Potpećani. Sve će nas Turci poklati. Nemamo hrane, nemamo lijekova, djeca umiru, ranjenici umiru... Kugle zvižde po cijeli dan, granate ne prestaju da padaju po selu.
  • Odmah ću izvjestiti komandu, seko, držite se izgovori njen brat sa Majevice. U tom momentu veza se prekide. Telefoni u Smolući se isključiše.

    Vezista iz Smoluće Risto Gavrić u štabu Ljubomira Todorovića upade u vezu srpskom i muslimanskom vezisti koji su se rečima prepucavali.

  • Halo, ćetnici, halo, ćeto! govori turski vezista srpskom vezistu.
  • Šta treba, Turčine?
  • Jebem ti ćetnićku majku.
  • Ja tebi jebem mlade bulice. Uh, što su pičići.
  • Stani, Turčine, evo još jednog četnika. N. svi kurati, dođi da vidiš koliki su nam.
  • Ko je to upao u vezu? Ko si ti? upita srpski vezista.
  • Srbin, brale.
  • Odakle Srbin? Nijesi ti Srbin.
  • Jesam, mi smo u Smolući, u okruženju. Fala bogu da sam nabaso na tebe.
  • Odakle Srbi u Smolući? Tamo nema Srba.
  • Ima, brale. U totalnom smo okruženju, sedam hiljada srpskog naroda. Sami se borimo da nas ne pokolju - govori mu Risto Gavrić.

  • Kog je datuma Đurđevdan? - pita ga vezista s Majevice. Zna da muslimani ne znaju srpske praznike.
  • Šestog maja.
  • A Savindan?
  • Dvadeset sedmog januara.
  • A Aranđelovdan?
  • Dvadeset prvog novembra.
  • Pa boga ti ljubim, ti si Srbin! Odakle se javljaš?
  • Iz Smoluće, već sam ti reko. U totalnom smo okruženju a niko ne zna za nas.
  • Poklaćemo vas, ćetnici, u Smolući, nemate gdje da izbjegnete - umeša se u razgovor muslimanski vezista.
  • Marš, Turčine odgovori mu Risto Gavrić.

    Uspostavite vezu sa Ozrenom i pošaljite nam pomoć - govori Risto srpskoj vezi na Majevici. - Reci mi frekvenciju na koju te mogu pozvati.

    Na istu ovu na kojoj razgovaramo. Neka Turci prisluškuju, ništa nam ne mogu.
    Vidjećete šta "Živinićke ose" mogu, srboćetnici, pićka vam materina.
    Vidjećete i vi, Turci, šta Mauzerovi Panteri mogu odgovori mu vezista s Majevice.

    Odjednom odjeknuše granate sa obe strane položaja. Veza se prekide.

    Srpski vezista obavesti pukovnika Mila Dubajića, komandanta Majevičke brigade, bivšeg komaidanta tuzlanskog garnizona Jugoslovenske vojske koji se izvukao iz Tuzle u prvoj koloni koju nisu napale "Zeleie beretke" Selima Bešlagića.
    Traži da ti daju precizne kote muslimanskog položaja oko Smoluće, naredi Dubajić vezisti.

    Specijalista za minobacače iz Smoluće, Stanković, prenese radio-vezom Majevičkoj brigadi tačne kote muslimanskog položaja oko Smoluće.

    S Majevice otpoče granatiranje muslimanske vojske. Fijuci i pucnjava iz haubica odjeknuše iznad Smoluće, kao da granate preko njih preleću na Ozren. A onda, kao da ih nišandžije rukom spuštaju, počeše padati po položajima brigade tuzlanskih rudara. Kao da je sam Bog usmerio srpsku artiljeriju na turske rovove, zatočeni narod izađe iz podruma, izvede decu na ulice i započe veselje. Grle se devojke i momci, žene sa suzama radosnicama pritežu decu uz grudi, razleže se pesma Smolućom i prvi put zaigra kolo za četiri meseca borbi.

    Dajte nam puške da pomognemo svojoj braći i muževima! - uzvikuju žene. Prilaze Ljubomiru Todorooviću, komandantu Smoluće, okružile ga i srećne uzvikuju:
    Sad znaju za nas naša braća Srbi! Dajte nam puške da se i mi borimo, dok nam ne stigne pomoć sa Ozrena.

    Mi smo sposobne i da pucamo, ne samo da prikupljamo kukuruze i otkose sena po selu.

  • Smirite se, žene, Bog je pogledao na nas. Sada se zna da smo u obruču, pomoći će nam naša braća. Položaj je stabilan, čuvajte djecu i obavljajte svoje zadatke da preživimo dok ne dođe spas, odgovara im Ljubomir Todorović.
    Muslimanska artiljerija otpoče bombardovanje sela i narod se raziđe kućama.
    Uveče, kada se mrak navuče na Smoluću i zvezde ospu po nebu, više od dve stotine devojaka i mladića okupi se u centru sela kod mostića koji spaja obale rečice Smolućice. Kao da nije ratno stanje, razgovaraju, smeju se, vesele i zalaze u tamne predele sela...

    Krenula je srpska vojska na Smoluću u probijanje koridora.

    Vrhovni komandant Republike Srpske Radovan Karadžić i general Ratko Mladić narediše da se srpski narod spase od pokolja u Smolući.

    Iz Bijeljine se pokrenuše semberijske brigade, "Panteri", Mauzerovih hiljadu specijalaca s tenkovskom jedinicom i artiljerijom. Prođoše Brčko i preko Doboja i Petrova na Ozrenu spojiše se sa ozrenskim jedinicama i spustiše se do Dobošnice.

    Jako muslimansko utvrđenje oko Dobošnice, Gradačca i Tuzle zaustavi prodor srpske vojske.

    Ukopani iza pruge na kojoj su postavili teretne vagone pune kamenja i zavarili ih za šine, zaustaviše napredovanje srpskih snaga prema Smolući.

    S aerodroma u Banjaluci poleteše srpski avioni i helikopteri. Izručiše bombe na vagone zavarene za šine, granatiraše bunkere muslimanske odbrane i oslabiše im otpor.

    Mauzer povede srpske jedinice u proboj koridora. Iz Smoluće krenuše jedan deo vojske i specijalna jedinica u susret Mauzerovoj vojsci.

    Devetnaestogodišnji Saša Cvetinović, član diverzantske grupe, privuče se da razminira teren. Sakriveni u tamnoj noći, pored njega su tražili mine njegovi drugovi: Žica, Mićko, Bucko i Ranko. Priljubljeni uza zemlju, osluškuju razgovore "Zelenih beretki" u rovovima.

    Minerska smolućka grupa, kojom je komandovao Žica, tiho, puzeći, privlači se muslimanskim rovovima, oštećenim bombardovanjem.

    Saša Cvetinović, zvani "Maneken" zbog izbegavanja da legne u blato ili korov kad zapuca, privuče se s Ratkom Ilićem i Stojanom Cvijanovićem muslimanskom rovu. Najmlađi među svojim kolegama, Saša istražuje mine oko sebe, i tiho, la ga ne čuju u rovu, doziva Ratka:

  • Jesi li našao? Ovo mora biti minirano.
  • Našao sam šest protivtenkovskih.
  • Moraju postojati i paštete, klackalice, nagazne mine. Traži.
  • Traži i ti. Budi pažljiv.

    Žica ispred Saše i Ratka traži mine. Njih dvojica gledaju da li će Turčin izleteti iz rova i baciti na njih bombe. Od rova ih razdvaja samo puteljak. Zelenilo šume još više je smračilo noć. Ništa se ne vidi.

    Žica nije uspeo da nađe klackalice. Saša pogleda desno i vide ogromnu rupu koju je iskopala avionska bomba. Čuje kako jedan musliman psuje srpsku majku i viče:
    Daj mi mitraljez ovamo!

    Žica je iskopao protivtenkovsku minu.

    Mitraljez zapuca, odjeknu borba na sve strane oko njih.

    Tri stotine Smolućana koji su štitili s boka svoje minere stupiše u borbu.
    Žica se izvlači s linije i vuče minu za sobom.

    Zaklanjajući se od mitraljeske paljbe, Ratko skoči na desnu stranu u zaklon, Saša na levu. Iza Saše se začu eksplozija i rastrže njihovog druga Neđu.

    Iza spoljnjeg obruča Smoluće, Mauzerova vojska sa Ozrencima krenu u proboj.
    Povlačeći se, Saša Cvetinović naiđe na elektrominsko polje, ukopane klackalice, mine koje se na struju aktiviraju iz rova. Ispod njegovih nogu odjeknu eksplozija, odbaci ga u stranu i izbi mu kalašnjikov iz ruku. Vide da mu je ogolela kost na laktu.

  • "Šta me ovako pogodi?", razmišlja. Njegovi drugovi s leve i desne strane povlače se ispred ubitačne vatre kuršuma. Pokuša da puzi, ali leva strana mu otkaza.

    Neću im pasti živ u ruke, govori ssbi. Okrenu se i ugleda Ratka.
    Ratko, Ratko! tiho ga stade dozivati. Ranjen sam.

    Ratko ga ču i dopuza do njega.

  • "Nemoj me ostaviti" - moli ga Saša. Napreže se da se podigne.

    Zar da ostavim tebe, svog najboljeg druga sa kojim sam po kafićima, pred rat, provodio noći? reče mu Ratko i uhvati ga ispod mišica. Odupire se bočno cokulom i vuče ga u puzećem položaju. Izvuče Sašu s vatrene linije i pozva Stojana Cvijanovića, Dudu i Žicu. Skinuše mu opasač s pištoljem i diverzantskim nožem, psuju i dozivaju Marka Pavića.

    Marko pritrča, zabezeknu se i smrači čelo.

    Nemoj gledati u noge, reče Saši. Kao da mu se njegove reči zariše u srce, Saša se napreže i pogleda u noge. Vide da nema levog kolena, da mu noga visi samo na tetivama. U još vrućoj nozi ne oseća bol.

    Kanapom za čišćenje puške stegoše mu butinu i staviše ga na nosila. Četvorica njegovih drugova, koji su s njim bili u prvom kamionu druge, spaljene kolone Jugoslovenske vojske u Tuzli izloženi smrtonosnim hicima Alijine Alahove vojske: Stojan Cvijanović, Zoran Mitrović, Žica, Marko Pavić i Petko Potkać, poneše ga u zaklon. Odmoriše se i pođoše dalje, u pozadinu okruženja Smoluće.

    S jedne kose, kilometar udaljene, tuku prema njima mitraljez i snajper. Mladići se pognuše, lome se u hodu i trče cikcak. Pretrčaše brisan prostor i poneše Sašu kroz šumu.

    Iza njihovih leđa smolućka vojska nastavi probijanje koridora u susret Mauzerovim "Paiterima" i Ozrencima.
    Stanite, braćo. Previjte mi i ruku, krvarim, reče im Saša osećajući kako mu krv natapa košulju.

    Spustiše ga u zaklon i tek tada videše da mu je leva ruka razderana.
    Bolničar Radenko Jović, koji je trčao za nosilima, previ mu ruku i ponesoše ga dalje.

    Oćete li vi mene uspavati kada mi budete sekli nogu? pita ga Saša.
    Hoćemo, odgovori mu Radenko.

    Saša zna da u bolnici nema nikakvog opojnog sredstva, znoji se ali ne stenje, trpi bolove i vidi sebe bez noge, sa štakama.

    "Sa devetnaest godina bez noge", odjeknu bolna misao u njemu i natera mu suze na oči. U zaklonu sačekaše ojačani oklopni sanitetski kombi. Vozilo stiže i oni ga unesoše.

    Vozač saniteta, Sašin drug Petkać, pojuri ka bolnici.

  • "Stisni ovde, drži!" - govori Saša bolničaru. Avgustovsko sunce upeklo i mušice navaljuju na krv.

    Rade Jović uze pelenu i pokri mu rane. Žuri da ga što pre doveze do bolnice, da ne iskrvari, ne obraćajući pažnju na to što točkovi kombija odskaču po makadamskom putu i povređuju mu iskidanu nogu.

    S vatrene linije javiše komandi štaba u Smolući da je Saša ranjen i Ljubomir Todorović izađe na ulicu da sa okupljenim narodom sačeka dolazak sanitetskog vozila.

    Najmlađeg borca interventne jedinice, zvanog Maneken, dovezoše u centar, ali se kombi ne zaustavi već produži u bolnicu koja se nalazila pod bregom, dobro maskirana da je ne mogu pronaći granate.

    Kad su prolazili pored Todorovića, Saša podiže ruku i isturi tri prsta, simbol pobede srpskog naroda. Trpi bolove i hrabro se osmehuje.

    Narod okupljen na ulici isprati vozilo, šapćući međusobno:

  • "Provezoše Sašu. Teško je ranjen..."
  • "Eh, žalosna mu majka. Tako mlad, zgodan... Šta će biti sa njim?"

    Medicinske sestre Zora, Vera, Vesna i doktorka Slavica pritrčaše vozilu, izvukoše nosila i unesoše ih u zgradu.

    Doktor Stanislav Jovanovkć i medicinski tehničar Radoje Jović položiše Sašu na operacioni sto. Isekoše mu odeću i svukoše je sa njega. Odsekoše mu deo tkiva na kome je visila noga, bez kolena, opsecajući skalpelima rastrgnuta mesta.
    Slavice, trči na sprat, donesi onaj ošgar nož, reče doktor Stanislav doktorki.
    Na operacionom stolu noga igra sama od sebe, skače, medicinske sestre je pritiskaju, smiruju i pridržavaju da mu preseku tetive. Meso obrubiše do kostiju, ali nemaju čime da preseku kost.

    Čovek koji je držao bolnicu u Tinji, Nemanja, gleda kako vrše operaciju.
    Trči, Nemanja, traži od nekog bonsek da presečemo kost, zamoli ga doktor Stanislav.

    Doktorka Slavica daje Saši slatke vode da pije da mu srce ne pukne.
    Nemanja donese bonsek. Izvršiše dezinfekciju, i, bez ijedne tablete i injekcije, zavratiše svu mišićnu masu, kao rukav na košulji, i stadoše testerisati kost.

    Saša Cvetinović iskolači oči, uhvati se rukama za šipku kreveta, ali ni jednom ne jauknu, niti ispusti glas. Gleda kako se pet devojaka, bolničarke i doktorka Slavica znoje, kao da njih seku bonsekom, a ne njega, najlepšeg momka u Smolući, u koga su sve zaljubljene.

    U sobama ranjenici pustiše suze, medicinske sestre plaču i šapuću:
    Saši seku nogu bonsekom, bez anestezije.

    Dok su mu sekli nogu, ni jednom se nije onesvestio. Prerezaše mu kost i, do lakata krvavih ruku, stadoše mu podvezivati arterije. Bolničar otpušta kanap a doktor Stanislav uhvati mesto gde najviše bljuznu krv, stegnu arteriju i venu, brzo ih zaveza najlonom za pecanje, i tako redom unaokolo.

    Završiše operaciju i stegnuše patrljak noge zavojima. Pređoše na ruku. Doktor Stanislav Jovanović zavlači pincetom gazu u razderano tkivo, čisti rane i previja ih zavojem.

    Sašu premestiše sa operacionog stola u krevet i dadoše mu cigaretu da zapali.
    U posetu mu dođoše komandant Štaba odbrane Smoluće Ljubomir Todorović i komandant brigade Vlado Todorović. Donesoše mu kutiju cigareta, koje se ni za najbolji pištolj nisu mogle dobiti, i govore mu:
    Drži se, Saša, ti si mlad i jak, stići će naši Srbi, spasićemo te, ne gubi nadu...

    Odjednom oko bolnice nastade pucnjava. Ljubomir Todorović istrča na ulicu, medicinsko osoblje pojuri za njim, i sve ode što je pokretno. Saša ostade sam u sobi za intenzivnu negu.

    Ranjenici u drugim sobama se uznemiriše, jauču, dozivaju bolničarke, ali njih nema u zgradi.

  • "Joj, Turci su probili liniju!" - uzviknu Saša i prvi put nešto puče u njemu, gore nego kad su ga ranili.

    Bolničarke, devojke, sve lepša od lepše, dotrčaše do Sašinog kreveta, ljube mu bledo lice i s osmehom uzvikuju:

  • Saša, spaseni smo! Saša, mili Saša, evo Mauzerove vojske u Smolući! Probili su koridor!
  • Saša, dušo, nećeš umrijeti. Imaju bolnicu sa sobom.
  • Daće ti transfuziju.

    Saša pocrvene, oči mu zasvetleše i od sreće mu se pojaviše suze u očima.
    Na ulici, oko bolnice, devojke ljube vojnike. Narod iznosi rakiju, nudi je borcima. Podvriskuju i zagrljeni pevaju, šenluče iz mitraljeza.

    Saši dođoše u posetu majka i otac. Ljube ga, smeju se na silu i govore mu:
    0, hvala ti Gospode Bože naš, kad si poslao spas našem sinu.
    Veselje, pucnji i pesme zaoriše se Smolućom.

    Probijeni koridor, za koji je poginulo dvadeset sedam boraca iz Semberije i sa Ozrena, otvori vrata narodu Smoluće, Potpeći i Tinje da se iz okruženja izvuče na slobodnu teritoriju Republike Srpske.

    Semberci i Ozrenci drže pet kilometara širok koridor i kolona od sedam hiljada ljudi krenu šumskim putem prema Ozrenu.

    Na čelu kolone vojska izvlači ranjenike i bolesne. Za njima se kreće pet kilometara duga kolona volovskih i konjskih zaprega, traktora, putničkih vozila, kamiona. Zaglavljuju se u blatu, po kiši koja je natopila zemlju i raskaljala šumski put.

    Točkovi proklizavaju i kolona naroda obaljuje vozila s puta da bi mogla da prođe, gone stoku kroz šumu, vode krave vezane konopcima za rogove i mile između bočne pucnjave, koja ih nagoni da žure.

    Dečije nožice klizaju se po blatnjavom šumskom putu prema Ozrenu. Prve kolone stigoše na slobodnu srpsku teritoriju na Ozrenu, i nastaviše putem prema Petrovu. Prolaze pored manastira Ozren i krste se, zahvaljuju Bogu što im je poslao spas iz pakla u kome su se nalazili četiri meseca, iz smrti koja se nadnela nad njihovo selo Smoluću.
  • ozren- 80040 - 30.11.2012 : Radlovac Zenica - best (2)

    Podsijelovo jun-jul 1994. godine


    Bilo bi zanimljivo ako se javio neko iz VRS-a ko je tokom juna ili jula 1994. godine bio na Podsijelovu. U ratnoj arhivi je ostalo zabilježeno da VRS-a odustala od daljeg osvajanja nakon neuspjelog aktiviranja improvizovane, đavolski teške bombe ispaljene sa ruskog lansera. Mislim da je težila više od tone a za aktivaciju su angažovane dvije plinske boce nakalemljene na konstrukciju bombe. ni jedna nije prsla dosegnuvši tlo. Neki ratni inžinjerac je tvrdio da bi ubila sve vojnike u radijusu od sto metara. Navodno, uoči lansiranja VRS-a minirala svoje položaje i povukla se na sigurnu udaljenost.

    Veterani VRS-a to znaju ponajbolje!
    ozren- 80039 - 30.11.2012 : Samchi Zenica - best (0)

    Utvrđeni rov


    Pozdrav za Basru!

    Napad na taj rov je bio dobro osmišljen upad: uskočiti u rov kada je kuhar posluživao ručak.

    Pitanje za tebe: jesi li znao da vam je promako jedan vojnik, sakriven iza vrata? Još je živ, zašao u godine.

    Volio bih znati ko je čupkao travu na onoj uzvišici isčekujući podesan trenutak da uleti u rov?

    Gdje završi trofejna cijev pata? Ko je dužio onu 84? Kako je samo ona rezala žestoko!

    Bio je glupavo udešen onaj sulunar nad onom pećnicom. Bješe zgodan za ubacivanje kašikare.

    Brzo ste utekli sa tog poprišta jer je nešto kasnije krenula potjera. Promaklo je dosta godina, a i rat je vrijeme za legitimnu smrt.

    Znaš li ko je prvi pripucao za vama?

    Javi se zarad više detalja.
    ozren- 79965 - 27.11.2012 : Radlovac Zenica - best (0)

    Utvrđeni rov


    Molio bih Basru da približi malo svoja iskustva oko utvrđenog rova. Zauzvrat, ponudio bih perspektivu s druge strane.
    ozren- 79883 - 24.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (4)


    SRPSKI PONOS: Spomenko Gostić - dečak u odbrani otadžbine!



    Zašto je zaboravljen dečak Spomenko Gostić, koji je u ratu poginuo na Ozrenu? Ko je sve zakazao u nebrizi prema dobitniku ordena zasluga za narod?

    Da li znate gde se u Republici Srpskoj nalazi Osnovna škola "Spomenko Gostić"?

    Odgovor na ovo kviz-pitanje je jednostavan i kratak: nigde. A možda bi bilo primereno da bar jedna ovakva ustanova bude "njegova". Po Spomenku Gostiću ne nosi ime nijedna ulica u njegovom rodnom Doboju ili Banja Luci - mestima gde je pre i posle nesretnog rata u BiH izmenjeno na stotine imena ulica i naselja, ali se nadležni nikad nisu setili ovog dečaka koji je život, u 14. godini, ugradio u temelje Republike Srpske.

    Ostale su samo zabrađena humka i medalja zasluga za narod, kojom je posthumno odlikovan ovaj mali borac, velikog i hrabrog srca.

    Život Spomenka Gostića bio je kratak, surov i sa tragičnim krajem. Na tu biografiju podseća njegov brat od tetke Saša Malešić.

  • Spomenko je rođen u Doboju 14. avgusta 1978, a pogunuo je 20. marta 1993. godine u selu Jovići, na planini Ozren. Bio je pripadnik Vojske RS - kaže Saša Malešić.

    Spomenkov vršnjak i drugar Velibor Tripić priseća se početka rata u BiH:

  • Početkom 1992. besneo je pravi rat. Selo Jovići, u kojem je Spomenko živeo sa majkom, bilo je okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim življem. Nekada su bili dobri susedi, a onda ih je ođednom delila ratna linija. Majka mu je u međuvremenu umrla, a na početku ratnih sukoba Spomenko i ja se dobrovoljno prijavljujemo u srpsku vojsku i postajemo kuriri.

    U septembru 1992, priseća se Velibor, pod kišom granata ispaljenih na Joviće sa muslimanske strane gine Spomenkova baka i on ostaje sam.

  • Jedinu zaštitu imao je u vojsci. Sa kurirskih zadataka "unapređuju" ga u snadbevača hranom. Poverena su mu konjska kola, a zapovest je bila da razvozi hranu po dugoj odbrambenoj liniji prema Maglaju. Tako je Spomenko svakodnevno, pomoću dva konja, jurio od rova do rova. A onda se dogodila tragedije - uleteo je u minsko polje. Ginu konji, a Spomenko prolazi sa povredama. Čim se oporavio ponovo se stavio na raspolaganje vojsci. Bio je desna ruka komadantu odbrane. Međutim, zbog ofanzive muslimanskih snaga vojska i narod se povlače i Jovići su opusteli, ali Spomenko ostaje sa nekolicinom vojnika da ga brani, da se uspostavi linija i vrate izgubljeni položaji - seća se Tripić.

    Posle smirivanja situacije na tom delu ratišta Spomenko ostaje sa vojnicima - tobdžijama. U martu 1993, od granate ispaljene sa muslimanske strane, naš junak je smrtno ranjen. Tada je poginulo još pet srpskih vojnika.

    Spomenko Gostić izdahnuo je na brdu Visići, a sahranjen je kasnije sa svojim saborcima na seoskom groblju Jovići, koje pripada maglajskoj opštini. Nažalost, danas to selo se graniči sa Bočinjom, za koju tvrde da je uporište vehabija.

    Spomenko je među prvima svoju mladost ugradio u temelje Srpske i sigurno je zaslužio da njegov grob bude izmešten, da dostojno počiva u miru.

    Ponuda iz Pariza

    Spomenka je na ratištu upoznao jedan Srbin koji je živeo u Francuskoj. Gledao ga je na nekom TV kanalu i došao iz Pariza sa namerom da ga odvede kući i - usvoji.

  • Spomenko mi je pričao da je poziv odbio rečima: "Dok moja noga sa saborcima ne stupi u Maglaj ja ne idem odavde". Francuzu se zahvalio na pozivu i životu u Parizu, a ovaj ga je častio sa dve šteke cigareta - priseća se dijaloga sa Spomenkom Velibor Tripić.
  • ozren- 79425 - 12.11.2012 : Jovan - best (2)

    Vozuća septembar '95


    Bojažljivo pišući o temi Vozuća septembar '95, zbog straha da ne budem prozvan u fazonu "šta brstiš kad tamo nisi bio" shvatio sam da bilo kakvi tekstovi o Vozućoj, barem analitički sa naše srpske strane samo mogu biti doprinos u ukidanju jednog tabua kod Srba, teme o kojoj mi najradije ćutimo.

    U isto vrijeme muslimani sve ove godine obilježavaju godišnjicu ovoga događaja, ispredaju se priče o veličanstvenoj pobjedi, a klanje stotina zarobljenih srpskih vojnika koje se odvijalo tih septembarskih dana '95 godine se valjda podrazumijevalo kao šlag na tortu "veličanstvene pobjede".

    Stidljivo, iza redova, sve sakrivenije kako godine prolaze (mora se zbog stranijeh ljudi) na godišnjicama se spominju alahovi ratnici iz odreda "El mudžahid" bez čijeg učešća veličanstvena pobjeda nije bila nikako moguća (pročitao sam negdje da je odred "El mudžahid" na Vozući imao oko 500 pripadnika, a gubici su im iznosili preko 100 poginulih i 150 teško ranjenih).

    I na haškom procesu se Vozuća provuče između redova sa sramotnom presudom od dvije godine Deliću.

    Razmjere zločina nad zarobljenim vojnicima su u rangu Srebrenice, s time da svirepost izvršenja pretežno klanjem od strane muslimana u Vozućoj ( dostojno Naserovih pohoda iz '92. godine) daleko nadmašuje po svireposti sve druge masovne egzekucije na svim stranama u proteklom ratu.

    Na suđenju Deliću je dokazano da je odred "El mudžahid" izvršio zločine nad zarobljenim srpskim vojnicima i da je odred bio u sastavu 3. zeničkog korpusa.

    Ali eto, nekoliko puta su se oteli kontroli (nakon Podsijelova i Paljenika) i jadni Rasim Delić i njegova armija nisu mogli da ih zaustave tada a zaista su htjeli, vjerovatno su i plakali nad zlosrećnom sudbinom zarobljenih srpskih boraca...

    "Zato Rasime bićeš kažnjen, ali pošto nisi Srbin umjesto 40 dobićeš dvije godine! Jer kao pripadnik naroda koji je žrtva agresora ti ne možeš biti kriv. Ti si žrtva Rasime i progutaj ove dvije godine, jer posle toga nastavićemo da rokamo Srbe s četeresticama", tješe Rasima haški djelioci pravde, a Nerma Jelačić (porparol haškog suda) prevodi Rasimu i takođe plače, jer nepravda prema Rasimu je velika i ko može ostati hladan na to konstatuje Nerma. Ali Rasim teško proguta dvije godine i nedugo poslije izlaska na slobodu preminuo je.

    Velika bi bila greška sve ubijene zarobljene srpske vojnike s Vozuće pripisati odredu "El mudžahid" jer broj nestalih srpskih boraca nakon pada Vozuće 10. septembra 1995. godine uključujući i događaje iz maja i jula 1995 dostiže cifru više, više stotina.

    Definitivno su i domaće muslimanske jedinice dale veliki doprinos u ubijanju zarobljenih sprskih vojnika.

    Zvanično je objavljeno da je početkom 1996. razmjenjeno 157 srpskih boraca zarobljenih pretežno na Vozućoj i to je otprilike brojka preživjelih zarobljenih vojnika sa Vozuće.
    ozren- 79389 - 11.11.2012 : Diverzant72 BL - best (2)

    Vozuća


    Jovane,

    Kao prvo, znalo se dobro da Vozuća ne može izdržati bez pomoći sa strane, ponajviše elitnih jedinica VRS. Izvjestan broj vojnika je došao na ispomoć od strane 16. krajiške, 2. krajiška... ali to je sve bilo po 50-100 ljudi...

    Što se tiče izvlačenja naših, i tu je postojao neki plan, kao kada padne Paljenik, a to je bila najdominantnija kota na cijelom tom ratištu. E, onda se trebalo povlačiti, strateški. Tako je bi bilo, samo to je jako loše smišljeno i nije bilo uslova za to.

    Još jedna otežavajuća okolnost bio je teren. Već ranije sam pisao o tome šta sma doživio kad sam bio gore. Sada više ne znam kako se zove ta kota, ali znam da je blizu manastira.

    Kad sam ujutro ustao da razgledam to brdo, tj. tu kotu, vidio sam zastrasujući prizor na jednom dijeli linije. Upravo na tom mjestu gdje je bio kum vidljivost je bila manja od 30 metara. Svuda oko nas je bila gusta četinarska šuma. Na drugom dijelu je bila isječena rupa u krošnji drveća za bacanje bombi. Pitao sam tada, šta bi se desilo ako se bomba vrati!

    Tad mi reče jedan čovjek:
  • "E, jebi ga onda!"

    Rov u kome je bio kum je bio jako dobro napravljen, čvrst. U njemu je bilo ko zna koliko kubika zemlje i balvana.

    Takođe su mi pričali da nije problem kada granata padne, međutim one nisu ni padale jer bi se aktivirale u krošnji drveća pa bi imale još veće ubitačno dejstvo.

    Sve u svemu, bio je to pravi jad i patnja. Najteže mi je bilo kad sam čuo komandanta 4. ozrenske brigade koji reče:

  • "Od onako jake, čvrste 4. ozrenske brigade, koja je brojala 1146 ljudi, kad smo se izvukli, na postrojavanju bilo je 600 i nešto!"
  • ozren- 79367 - 11.11.2012 : Jovan - best (0)

    Vozuća, septembar 1995.


    Veoma je važno istaći da su prije konačnog sloma VRS u rejonu Vozuće 10. septembra 1995. godine, izgubljene značajne kote na ozrensko-vozućkom ratištu.

    Prva važna kota, Vijenac, pada u maju 1994. godine i smatra se da se upravo tada ratna sreća okrenula u korist muslimana na Ozrensko-vozućkom ratištu.

    U ljeto 1995. godine pada još nekoliko značajnih kota, poput kote Podsijelovo sa koje se mogla nazirati Vozuća.

    Treba se i zapitati šta su mislili naši komandanti na ovom ratištu nakon pada kote Podsijelovo. Kakva je njihova odgovornost za septembar 1995. godine i velike gubitke u ljudstvu.

    Za očekivati je bilo da će muslimani nakon zauzimanja ovih kota samo pojačati pritisak na Vozuću.

    Novo-osvojeni položaji u ljeto 1995. godine su im i omogućili da u septembru 1995. izvrše strašne diverzantske upade mnogo grupa iz odreda "El mudžahid" i da glavna srpska uporišta napadnu s leđa i munjevito ih unište.

    Šta su očekivali naši komandanti nakon gubitka nekoliko značajnih kota u ljeto 1995. godine? Možda su mislili da će muslimani stati i logorovati do slijedeće godine! Zašto niko nije razmišljao o strateškom povlačenju iz Vozućkog džepa prema Ozrenu i pokušaju kontrole napuštenog područja artiljerijom koja je sigurno bila na visokom nivou u taktičkoj grupi Ozren.

    Znalo se o velikom nagomilavanju muslimanske kamarile i znalo se gdje će udariti.

    Šta mi sada imamo od jadikovke nas je bilo 2500 a muslimana 22000? Zašto ako se već odlučilo ostati u Vozućoj nakon pada kote Podsijelovo i ako se znalo da će tu biti glavni muslimanski udar nije izvršilo razmještanje vojske? Zar nije bilo logično glavninu vojske iz prve, druge i treće ozrenske rasporediti na Vozućoj uz 4. ozrensku koja je branila Vozuću, a jedinice sa strane osim najelitnijih poput 16. krajiške rasporediti na druge pravce prema Lukavcu, Gračanici koje su držale prve tri ozrenske brigade gdje muslimani nisu imali razmještenih jakih napadačkih jedinica?

    Ako se već odlučilo braniti Vozuću po svaku cijenu, a znalo se da do osjetne vojne pomoći u ljudstvu od strane Prvog krajiškog korpusa ne može doći zbog teških ratnih situacija u drugim zonama 1. krajiškog korpusa u tom periodu ove moje parabole o premještanju matičnih jedinica sa jedinicama sa strane ne zvuče toliko besmisleno.

    Iz ove perspektive zaista je tragična i nepravedna sudbina mnogih pripadnika srbačke i prnjavorske brigade koji su definitivno na pravdi Boga žrtvovani.

    Ma gledam ih kao pripadnike svoje brigade koji bi definitivno doživili istu sudbinu da su bili na mjestu Srbačke ili Prnjavorske brigade na Vozućkom ratištu.

    Znalo se dobro da ovom muslimanskom napadu iz septembra '95. godine Srbi mogu da se odupru isključivo ako matične jedinice dobiju pomoć od strane elitnih jedinica i uz veliko brojčano prisustvo VRS, jer su razmjere muslimanskih jedinica bile velike.
    ozren- 79341 - 10.11.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (3)

    Vozuća


    Dado,

    I meni je drago da se počelo pisati o Vozuči! Sa tobom se slažem u mnogim stvarim. Moje mišljenje je takođe da je Vozuča bila strateški veoma važna kako za nas tako i za muslimane. Zbog toga sam i napisao da su se tamo vodile žestoke borbe, gotovo isto kao i na Žuči.

    Međutim, ja lično mislim da je VRS imala na umu da se taj prostor proširi po dubini i širini ali da za to nije imala dovoljno ljudstva. Proširenjem tog reona bi se dobila duža linija, pa bi se na nju moralo prebaciti puno ljudi sa drugih ratišta, koje VRS stvarno nije imala, a SBP nije mogla sama sa svijim snagama da to izvede.

    Naša ofanziva na Olovo potvrđuje ovo moje mišljenje, jer su naši glavni vojni ciljevi sa ovog pravca bili spajanje sa Vozučom i potpuno razdvajanje Zeničkog i Tuzlanskog korpusa i obezbjeđivanje dubine tog regiona. Naši udari su bili usmjereni, tako da osvojeni tereni ne uzimaju veliki broj ljudi, u cilju ispravljanja linije odbrane i smanjivanja borbenih položaja, to jest rovova. Ofanzivu je izvodio SRK, na čeli sa generalom Miloševićem, a general Gvero je bio na IKM-u GŠ na Nišićima, sa zadatkom da koordinira sa Glavnim štabom.

    Samo tako smo mogli da pokušamo osvojiti taj prostor a da ne oslabimo odbranu i ne vežemo previše ljudi za to ratište.

    Kao što znamo, nismo uspjeli u tim namjerama, jer su muslimani sprečili naš prodor prema Olovu i tako zaustavili glavni pravac napada. Kada se u toku napada izgubi jedan dio, uglavnom najboljih boraca, opada moral i volja boraca za daljim napredovanjem. Onda jedinice moraju da obezbjede jaku odbranu na dostignutim linijama, kako se ne bi nepotrebno iscrpljivali borci i uzalud trošio MTS. Tako se pristupilo tom drugom važnom dijelu zadatka.

    Kasnije su uslijedili muslimanski kontra-napadi i naša mogućnost o daljnjem napredovanju prema Vozuči potpuno razbujena.
    ozren- 79323 - 09.11.2012 : Dado - best (5)

    RE: Zašto je Ozren bio važan za muslimane?


    Malo po malo, pa otvori se i tema o Vozući i Ozrenu. Svaka čast momcima na objavljenim pričama, ali se nadam da će se sjetiti još događaja i priča. Neka se piše, jer će se jedino tako od zaborava sačuvati neke stvari i doći do istine.

    Vozuća nije bila samo 10. septembar i velika pobjeda Armije BiH o kome oni na sva usta pričaju već godinama. Međutim, niko ne pominje da su oni i prethodne četiri godine neprestano napadali, ali su se u to vrijeme borci VRS uspješno branili do zadnjeg metka. Po mom mišljenju, Armija muslimanske BiH je u prošlom ratu na Ozrenu imala mnogo veće gubitke nego VRS.

    Zamolio bih i drugu stranu neka napise svoja viđenja tih događaja. A znam da čitaju. Znam da imaju šta da kažu. Znam da otvaraju ovaj sajt, kao što i ja to činim po par puta dnevno. Kao i mnogi od nas!

    Drago mi je da se na ovom mjestu otvorila diskusija u vezi Ozrena, Vozuće, Gostovice... Možda malim dijelom i mojom zaslugom. Ipak, ništa bez Željka! Sve pohvale gospodinu Željku. Zamolio bih i gospodin Olovčića, koji je jednom prilikom rekao da je i on bio na Vozući, da se i on uključi. Da i on nešto napiše. Realno! Iskreno! Čitao sam njegove priče i mislim da jako dobro piše i ima relno viđenje stvari.

    Ozren je vrata Bosne! Ko drži Ozren drži i čitavu Bosnu. To su izjavljivali svi vojni stratezi, mada to naš vojni vrh nije tako doživljavao. Ozren se neopravdano nalazio u zapećku čitav rat. Čuo sam i jednu priču da je Ozren trebao pasti još 1994. godine.

    Inače ja sam sa Ozrena. Vjerujem da mnogi od vas mogu pretpostaviti kako je na nas djelovalo kada je Karadžić izjavio da mi ne ulazimo u sastav Republike Srpske. Ne dao Bog nikome da mu se to desi! Nas jedino mogu da shvate borci Srpskog Sarajeva, koji su bili u sličnoj situaciji.

    Vozuća je četiri godine sa svojih par kilometara presjecala zenički i tuzlanski region. Razdvajala je dva njihova najjača korpusa. I upravo zbog tih par kilometara i par ozrenskih bataljona, muslimani su četiri godine obilazili 200 kilometara da bi išli sa jedne na drugu stranu.

    Vozuću je napalo 25,000 neprijateljskih vojnika, a to područje je branilo samo 2,500 vojnika! Nisam siguran, ali mislim da sam iznio tačne brojke.

    Slava svim poginulim borcima VRS na Ozrenu i pozdrav svima onima koji ovo čitaju!
    ozren- 79305 - 09.11.2012 : 0069 Basra - best (6)

    Moja sjećanja sa Vozuće


    Ne mogu baš da hronoloski poredam događaje, ali se sjećam detalja. U Vozući je takođe bio odred iz Janje. Radili smo pravac prema brdu Talambas i Sujanac. Tih dana je i naš Raka izgubio nogu kad smo uletili u minsko polje.

    Na našem pravcu smo naišli na jedan ogroman rov fantastično utvrđen sa ko zna koliko kubika balvana i zemlje: tri puškarnice prema tri strane čiji se ulaz sužavao prema unutra, postavljene nisko skoro u ravni sa tlom, ma čudo od rova!

    Na tom smo pravcu radili Čupo, Stanke, Zveki, Luna čini mi se ali se ne sjećam da li je on već tada bio sa BL odredom, i ja.

    Neka mi oproste oni kojih se ne sjećam, a bilo nas je još, jer pravac je bio prilično širok i šumovit.

    Taj smo rov odradili i stali da se malo "ispravimo"...

    Za mene je bila vezana jedna anegdota nakon što smo uzeli rov. Naime, dok smo čekali da se ispravimo po liniji, primjetili smo konvoj konja kako ide u našem pravcu od podnožja gdje je bilo smješteno selo Karačići. Konji su bili natovareni vodom, pečenim pilićima, koji su nam mještani spremili svakom po jedno, i Kajzer pivom!. To je već bio drugi dan neprestan borbe i bili smo žedni i gladni. Ja sam navalio kao lud na pile, vodu i pivo, na sve što mi je bilo pod rukom i jeo sam brzo jer smo očekivali kontranapad. Nakon što sam se najeo i napio sjeo sam da zapalim i u tom trenutku sam osjetio da ću se unerediti u gaće ako hitno ne reagujem. Počeo sam panično da trgam sa sebe, najprije zolju, pa redenike, jurišni prsluk, pancir, opasač pa onda kombinezon.. . Eh, kakva je to panika bila.

    Otrčao sam kao sumanut malo ispod strane iza jednog drveta i taman kad sam se skinuo, počeo je kontranapad! Meci su praštali na sve strane, lomili su grančice iznad mojih glava ali ja nisam mogao da prekinem. Srećom, brzo sam shvatio da sam ispod najniže putanje metaka zbog nagiba terena ali sam se ipak plašio bombi. I onako panično, u po posla što bi se reklo, okrenuo sam se Liki i čini mi se Tediju i rekao:

  • "Braćo, molim vas ko Boga, ako me pogodi, bar me obucite da se ne prevrćem i u grobu od sramote".

    Oni su ležali iza drveta, malo iznad mene, uzvraćali vatru i plakali od smjeha gledjući malo u mene, a malo u pravcu neprijatelja.

    Na kraju je ispalo da sam se više bojao sramote nego neprijateljskih metaka, na koje smo se svi već odavno bili navikli...

    Što se tice tenka, radi se o starom T-35 koji je pogođen od strane naših i, ako me sjećanje ne vara, mislim da je Relja prvi došao do njega i čak da su okrenuli kupolu prema neprijatelju i opalili nekoliko granata.

    Ovo sve nisam lično vidio ali mislim da nisam daleko od istine. Kasnije ga je Mauzer natovario i vozao ka po Bijeljini " kao cigo mečku" i hvalio se da su ga njegovi zarobili ali nije baš sve tako bilo...

    Od nas lijevo je vezala dobojska VP čini mi se i čak sam čuo da su zarobili jednog vojnika Armije muslimanske BIH koji je, ne znajući da smo pomjerili linije, krenuo u smjenu.

    Spavali smo u selu Karačići. Najviše sam bio iznenađen gostoljubivošću mještana koji su rado s nama dijelili i ono malo što su imali. Mi njima konzerve, a oni nama naprave kajganu od svježih jaja i još ponešto, što je bila blagodet nakon silnih Ikara, tunjevine i feta sira.

    Možda griješim, ali mi se sve čini da je tamo gdje je bila "Gazela" bila i neka kuća, u kojoj je, čini mi se, bila neka ambulanta.

    Mnogo je godina prošlo, mnogo akcija, a i mnogo detalja je bilo pa ih je teško hronološki iznositi.
  • ozren- 79271 - 08.11.2012 : Specijalac Momčilo RS - best (1)

    Vozuća


    I ja sam bio u Vozući, ali se ne sjećam datuma. Ipak mogu ispričati šta se dešavalo dok sam bio tamo.

    SBP je došla na taj dio, mislim u Krčevine, Lozna. Ja sam tamo stigao sa jednim danom zakašnjenja, pa sam sledećeg dana krenuo tamo sa pokojnim Mirom Adamovićem - Karavanom koji je bio pripadnik osmog odreda sa Ilidže.

    U Petrovu smo svratili u jednu slastičarnu pojeli burek i sladoled i popričali sa gazdaricom.

    U nastavku puta smo naišli na MKŠK kola, koja su bila pokrivena maskirnom mrežom a ispred njih je za stolom sjedio Momir Talić sa svojom sekretaricom. Mislim da je bila i Gazela pod maskirnom ali nisam sto posto siguran.

    U nastavku puta smo obavješteni da muslimani pucaju sa desne strane u pravcu našega kretanja a kada se jedinice vraćaju prema Doboju da uopšte ne pucaju. Ipak, mi smo tuda prošli a da niko nije pucao na nas a vozilo je bilo golf.

    Kada smo došli na odredište, ponavljam da me memorija polako napušta, naišli smo na našu pragu, vozila radionice i ostala vozila parkirana kod nekih kuća. Neki naši momci su spavali u tim vozilima, neki u kućama. Pošto nisam našao ni jedno slobodno mjesto i legao sam u neki podrum i ne gledajući šta je u njemu.

    U neko doba noći u podrum uđe jedan momak, a ja onako bunovan odmah uhvatih za pušku. On mi reče:

  • "Čiča, gdje nađe tu da spavaš kada je to svuda oko tebe municija?"
    .

  • "Ma pusti me da odspavam, meni to ne smeta!" Sjećam se da je bila česma u dvorištu i upoznao sam jednog borca koji je tu domaći a nadimak mu je bio Prsan a supruga se zvala Rosa.
    Koliko pamtim bio je Ilidzanski odred, komanda, dvojka iz Šekovića ako koga ispustim neka mi ne zamjere.

    Momci iz Šekovića bili su neustrašivi i jedno jutro vidim ih svi obrijali glave a komandiri ostavili po neku malu pletenicu. Kažem im da im glava sija ko sijalica i da će ih vidjeti po tome a oni da umru od smijeha i jedan mi kaže:

  • "Ne sekiraj se, imamo mi svi marame koje vežemo kada idemo u akciju!"

    Iz tog podruma u kome sam spavao, kasnije sam prešao u jednu kuću za koju mislim da je bila Prsanova. Tu su bili Mišo Kobra, Bato, Crni, Karavan, ja i još par momaka.

    Do te kuće sam se spuštao šumskim putem koji je bio relativno dobar. Sjećam se da su se muslimani spustili u neki klanac i da su ih naši istjerali. U to vrijeme je pogođen i jedan muslimanski tenk i bilo je baš žestoko. Tenk je dat Mauzerovoj Gardi, a oni su ga provozali po Bijeljini sa pričom da su ga muslimani zarobili.

    Bilo je i tragikomičnih scena. Jednom prilikom je Babac vezista preko radio uređaja prenio svoju poziciju, a muslimani ga poklope minobacaćem. Nakon toga on se javlja meni i kaže:

  • "Evo, tuku po meni!"

    Nakon toga muslimanima nije trebala korekcija.

    Upoznao sam neke ljude iz tih krajeva, a jednom prilikom naiđem i na dvojicu iz TG Ozren. Sretnem ih kako voze novi Pežo i kroz priču saznam da su dovukli neki namještaj i koješta još a da treba da uzmu neke prehrambene artikle.

    I tačno su rekli za taj dio puta kada smo se vračali muslimani nisu pucali još su nam mahali što odlazimo.

    Trebao bi Luna da vidi sa Batom pa da on napiše jer mnogo je mlađi i bolje ga služi pamćenje. Pored toga, on je bio direktni učesnik tih događaja.
  • ozren- 79255 - 08.11.2012 : Diverzant72 BL - best (2)

    Vozuća, šta se ustvari desilo?


    Pravi,

    Poceo sam pisati jednu poruku, pa je sucajno izbirsah. pa mi se sada jednostavno neda pisati o tom, ne bog ljenosti nego sto cu ti posalti neke linkove pa ces sam razumjeti.

    Ofanziva na Ozren 1995. 
godine

    Iz ove karte možeš vidjeti da 4. ozrenska brigada nije napadnuta direktno već sa leđa i to od strane odreda "El mudžahid". Po pričama ljudi iz iz 1. krnjinske i 1. srbačke brigada, koji su bili gore i koji su uspjeli da se izvuku na vrijeme, što nije bio slučaj sa 4. ozrenskom brigadom.

    Na krati se mogu vidjeti kote i mjesta pod imenom: Podsjelovo, Lonza, Seona i Orahovica. Armija muslimanske BiH je najprije u dvije akcije, koje su se desili 27. 5. 1995. i 22. 7. 1995. godine, suzile liniju na tom rejonu sa nekoliko kilometrima na svega nekoliko stotinama metara, a zatim su u septembru taj koridor potpuno presjekli u potpunosti opkolivši neke naše jedinice.

    Na 4. ozrensku nije krenula ni jedna "prava" jedinica Armija muslimanske BiH, nego "El mudžahid"...


    Na YOUTUBE imate dokumentarni film pod nazivom "Ljubi brata" pa preporučujem da ga pogledate. Nakon toga ćete saznati šta se u stvari desilo.

    ozren- 79251 - 08.11.2012 : Jovan - best (0)

    Vozuća - jun 1994. i septembar 1995. godine


    U toku prethodnog rata muslimani su preduzeli dvije velike ofanzive na Vozuću, obje sličnih razmjera s tim što je prva velika ofanziva iz juna 1994. godine nakon početnih muslimanskih uspjeha slomljena. Druga ofanziva se dogodila u septembru 1995. godine i njen ishod nažalost okončan tragično po Srbe.

    U rijetkim tekstovima o Vozućkom ratištu često se miješati podaci o ove dvije ofanzive.

    Po mojim skromnom saznanju, SBP je u prvoj ofanzivi iz 1994. godine dala ogroman doprinos na slamanju ove muslimanske ofanzive.

    Sve u svemu, ne mogu da vjerujem da niko od naših boraca osim časnih izuzetaka, poput "Diverzant72" kojeg ovim putem pozdravljam, ne ostavi ni jedan detaljniji zapis o najtežim trenucima za Vozućko ratište, iz juna 1994. godine i septembra 1995. godine.
    ozren- 79223 - 07.11.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Vozuća


    Pošto nemam pouzdanih informacija da napišem tekst o Vozućoj, na kojoj su se redale bitka za bitkom kao što je to bilo na Žuči, reči ću samo da sam tada čuo, SBP je učestvovali na tom dijelu ratišta.

    Kod nas se pričalo da je jedna jedinica SBP u toku odbranbenih zadataka na Vozučkom ratišu ostala u okruženju. Nakon toga SBP je krenula u silovit kontra-napad i izvršila proboj muslimanske linije. Koliko je meni poznato u tom proboju linije su uspjeli da izvuku svoje saborce i spasu ih od pokolja.

    Ovo je tema o kojoj bi se trebalo nešto napisati. Iskreno se nadam da će se nači neko iz te jedinice da opiše ovo njihovo herojsko učešće u borbi. Koliko ja znam da ni jedna jedinica u toku rata, sa bilo koje od zaraćenih strana, osim SBP, nije izvela tako nešto, pa bi bila velika šteta de se to zaboravi.
    ozren- 79136 - 07.11.2012 : Jovan - best (1)

    Nestali na Ozrenu


    Nema se tu šta mnogo mudrovati i koristiti termin "nestali" u tragičnim ratnim događajima poput srpske golgote u rejonu Vozuće u septembru 1995, nego jasno reći zarobljeni, svirepo mučeni (danima) i na kraju hladnim oružjem ubijeni Srbi.

    Naravno uvijek imati na umu da je određen broj zarobljenih srpskih boraca sa Vozuće preživio i razmjenjeni su početkom 1996.

    Kad se neko "Usudi" sa naše strane objaviti potpune podatke o brojnom stanju srpskih jedinica na Vozućkom ratištu na početku septembra 1995. godine i brojno stanje nakon muslimanskog osvajanja šireg rejona Vozuće u septembru 1995. godine tek će se tada vidjeti razmjere gubitaka u srpskim brigadama, u kome su kroz golgotu prošle četiri lake ozrenske brigade i dijelovi brigada iz 1. krajiškog korpusa.

    Što je najtragičnije bilo je dobrih jedinica sa srpske strane koje su bile na Vozućkom ratištu početkom septembra 1995. kao matična Vozućka brigada(u prvom naletu u rejonu Gostovića, 4. laka ozrenska vozućka brigada pružila je odličan otpor odredu "El mudžahid" koji je direktno udarao na centralnu srpsku liniju u rejonu Gostovića. Zbog toga je i sam portparol odreda "El mudžahid" Abu Hamza je gostujući u emisiji Telering na OBN-u prije 6-7 godina izjavio da je njegov odred u prvom satu napada imao oko stotinjak poginulih. Konačno, značajne gubitke su pretrpjeli i dijelovi 16. krajiške motorizovane brigade.

    Ali za potpunu odbranu od najezde združenih najelitnijih muslimanskih snaga na čelu sa odredom "El mudžahid" koji je direktno vodio udarom na najjače srpske utvrde na Vozućkom ratištu falilo je prisustvo najelitnijih srpskih jedinica kao što su bili združeni odredi SBP. Ovdje ne govorim ne o jednom nego o svim odredima jer su razmjere skupljene muslimanske kamarile bile zaprepaštujuće velike u brojevima.

    Velika je grehota što niko od pripadnika Specijalne policije nije oširnije opisao događaje iz juna 1995. godine kad su združeni odredi SBP spasili situaciju na Vanjskom prstenu. Munjevito vraćanje tada izgubljenih značajnih kota na vanjskom prstenu poput Lipe je pokazalo neosporno liderstvo SBP kao najelitnije vojne jedinice u čitavoj BiH.

    Sve stručne knjige koje su objavljene poslije rata se bave analizom zaraćenih strana u BiH i svi autori su isticali osobenost srpske strane koja je imala sposobnost da kroz združene specijalne jedinice munjevito vraća velike izgubljene teritorije, a kao najljepši primjer navodi se vraćanje izgubljenih teritorija u rejonu Vozuće 1994. godine kad su poput 1995. godine združene muslimanske elitne jedinice napale cijelu liniju i imale početnih uspjeha.

    Na neki način ova sposobnost je i glavni razlog držanja onolike teritorije do prve polovine 1995, ali tada dolazi do udruživanja muslimana, bosanskih Hrvata i Hrvatske armije, a mi definitivno nismo imali pet specijalnih brigada združenih odreda, pa da ih pošaljemo istovremeno na vanjski prsten, Vozuću, Treskavicu, Glamoč da ojačaju domaće jedinice.
    ozren- 78845 - 05.11.2012 : Diverzant72 BL - best (2)

    Nestali na Vozući


    Taj period kad je pala Vozuća je bio najkritičniji po čitavu VRS, jer su padala teritorija na sve strane, a neprijatelj nije bio nikad jači.

    U to vrijeme bilo je nekako mirno kod nas, a mi smo bili i veseli zbog jedne stvari, Dragan dobio kćerku na samo par dana prije te frke.

    I danas se sjećam toga, kad mu rekoše:

  • "Dragane, postao si otac, rodila se kćer, živa i zdrava!"

    Eh, kako smo se tada napili i veselili, a on zbog stanja na frontu nije mogao da ode kući.

    Proslo je neko vrijeme a mi i dalje na liniji, pala Vozuća, pala Krajina, pada Bosanska Krajina, nije dobro nikako. Tih dana je bilo i neko premještanje tako da naša grupa dobi par dana slobodno. Idemo kuci! Dragan i ja krenusmo pješke do Stanara, pa vozom kući.

    Ja sam zamišljen, razmišljam o kumu, šta li je sa njim, a i jedan drug mi je gore. Bože jesu li živi? Šta li je sa njima? Opet, sa druge strane, drago mi zbog Dragana ali i dalje šutim i razmišljam. Onda me on prekide:

  • "Šta misliš, šta ti je sa kumom?
  • "Ne znam!" - odgovorih mu
  • "Daće Bog da je živ. A i Boki je bio gore! Valjda je i on dobro!"
  • "Daće Bog!" - dobacih nekako tužno.

    Nisam više htio o tom, pa promjenih temu.

  • "Nego, maloj pišulji još malo mjesec dana a ti je nisi još vidio. Znam kako ti je, ni ja Ninu nisam vidio isto tako."
  • "Ma šuti, samo da je vidim, i one sam se poželio!"

  • "Ma znam ja čega si se ti poželio, al počekaćeš još malo na to!"
  • "Ma daj, ne seri, a ti se nisi poželio!"
  • "Ma jesam, ali više mislim na djecu. Sve mi više nedostaju. A i roditelje nisam dugo vidio. Ako bude bilo goriva ići ćemo sutra ili prekosutra na selo.

    Tako u priči stigosmo do naše stanice, pa onda polako pješke do kuće. Sreća nije bilo daleko, možda pola sata do 40 minuta jer smo išli stvarno brzo a i željeznička stanica je na samom kraju grada. I tada smo bili blizu jedan drugog, praktično kuća do kuće.

    Kucam, otvara mi žena, poljubi me i zagrli jako. Zovem djecu, idu i njih dvoje.

  • "Tata!"

    Izgrli ih oboje, izljubih, pa mi nekako odmah bi lakše, kad znam da su bar oni dobro.

  • "Kako je mala od Dragana i Sanje?" - upitah ženu.

    Ma super je malecka, bili smo mi maloprije, e nisam ti rekla, znaš, ovaj, ma znaš da je pala Vozuća?

  • "Znam, zašto?" - odgovorih ja.
  • "Ma znaš, ovaj, ma, kum se nije vratio... Nestao je!"

    Nasta muk u kući.

  • "A Boki, šta je sa njim?"
  • "On je dobro, nije ni bio gore tad kada se to desilo. Bio je više od 3 mjeseca pa je došao kući."

  • "Dobro je da je bar Boki dobro!" - pomislih.

    Otišao sam da se istuširam. Kada se vratih, a ona ispekla ćevape, Bog zna od kud joj. Eh, kako sam se samo tad najeo!

    Djeca su već otišla spavati, jer već vješe kasno. Opet razmišljam o kumu.

  • "Sandra!" - zovnuh ženu - "radis li još dole?"

    Sandra je, uprkos što je podizala dvoje djece, radila dva sata dnevno u Vojnom odsjeku i Komandi 1. krajiškog korpusa kao sekretarica.

  • "Radim! Ići ćeš sutra da vidiš spisak. Koliki je samo, sve sa Vozuće. Ima 3 kolone: živi, mrtvi i nestali. Mislim da je ona gdje su živi najmanja.

    Ljudi i rodbina samo ulaze, ali ko god udje drži se za glavu kad izlazi. Rijetko ko izađe bar malo sretan.

  • "Jebeš ga, izginuše ljudi! Ne znam samo gdje će nas poslati, na koju ćemo stranu.
  • "E da, nisam te ni pitala, kako kod vas? Napadaju li?
  • "Slabo, nas ne smiju."

    Nasmijasmo se. Malo sam gledao TV, i odemo spavati jer ipak se dugo nismo vidjeli.

    Sutradan kad sam otisao da vidim taj spisak, ostao sam u šoku. Koliko je smao ljudi izginulo! Bio je tu spisak svih ljudi iz svih jedinica, ne samoz iz Banjaluke. Mislim da je nestalih i poginulih bilo preko 400.

    Odem i do kumova. Raspitujem se ima li kakvih vijesti. Pitam treba li šta pomoći, ipak kuma je sama sa dvoje djece. Srećom, bilo je tu još rodbine da joj priskoči u pomoć kada je to potrebno.

  • "Nema ništa, Kume. Za njega ništa ne čujemo. Samo se nadamo da ga nisu mudžahedini uhvatili jer oni rijetko ubijaju metkom!"

    Srećom, moj kum je preživio. Vratio se tek u januaru 96. godine, nekako oko Božića. Nikada neću zaboraviti trenutak kad sam ga ugledao. On i njegova grupa od 11 boraca su se izvukli. Bili su zarobljeni od strane mudžahedina i tom prilikom su svašta preživjeli pa i danas imaju posledice od toga. Međutim, zahvaljujući puno sreći i malo lukavstvu ostali su živi. Pozdrav
  • ozren- 77304 - 17.09.2012 : Dado Rs Samac - best (0)

    Borbe na Ozrenu


    Pozdrav svima!

    zamolio bih gospodin Olovčića da malo bolje pojasni borbe na Ozrenu posto je, kako i sam reče, bio učesnik istih a do sada je ovde vrlo malo napisano o tome.
    ozren- 67848 - 18.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Vozuća


    Obećao sam da ću vam pisati o ličnim doživljajima, a ima ih puno. Ovom prilikom sam odabrao da napisem jedan vezan za Vozucu iako tamo nisam bio dugo, svega jedan dan.

    Naime kad neko kaže Vozuća, mene obuzme neka jeza, što zbog tog jednog dana koji sam ga tamo proveo što zbog toga da su meni neke drage osobe tamo bile zarobljene, zna se već kod koga. Bogu hvala živi su - ja se još uvijek pitam kako.

    Kada su sredinom 1994. godine krenuli u do tad najžešću ofanzivu na Vozuću i skoro je zauzeli, neke naše jedinice su otišle u ispomoć u cilju da vratile tu izgubljenu teritoriju. Na tom ratištu su mi već bili kum i jedan priajtelj tj. komšija. Oni su otišli na ispomoc sa 2. krajiške brigadom koja je otišla tamo nekih 2 mjeseca prije te ofanzive. Nakon nekoliko dana, kad se to sve smirilo komanda VRS je odlučila da Vozuća ne smije pasti, pa je gore trebalo biti poslato još pomoci. U našu brigadu je došla vijest da će gore ići oko 100 momaka, ali je moja grupa bila pošteđena toga jer smo u to vrijeme bili potrebni kod Teslića. Gore je trebalo da ode i nekoliko naših oficira sa namjerom da se o svemu dogovore.

    Prije nego što će odabrati borce koji će da idu gore, komandant 2. bataljona me je pitao da pođem s njim na jedan dan jer je znao da gore imam kuma i da ga dugo nisam vidio.

    Krenuli smo sutradan, pet oficira i jedan vojnik, tj. ja. Brzo smo stigli, jer od Vitkovaca do tamo nije baš tako daleko. Put je bio malo neudoban ali nisam navikao na bolje jer vec 40 dana nisam bio kući. Kad smo došli u Vozuću, u komandu 4. ozrenske LPBR, zatekli smo dva ili tri oficira i nekih pet vojnika. Rekao sam im koga trebam, kontaktirali su liniju i za 3 sata kum i komšo su već bili tu, bratski se izljubismo i izgrlismo.

    Oficiri su ostali da pričaju o pomoći a ja sam izašao na kratko sa ovom dvojicom da se malo ispričamo.

    Već je bilo popodne kada je jedan nas oficir izašao i rekao mi da ćemo tu prespavati jer čekaju nekog oficira koji će tu doći tek sutra. Kum mi je dao predlog da do sutra ujutro odem na liniju i da vidim kako je to na ovom dijelu. Prihvatio sam to, pa smo krenuli. Brzo smo sišli sa puta i počlei da se pemnjemo uz neku vukojebinu kakvu ja do tada još nisam vidio, iako sam rođen na Manjači pa dobro znam šta je šuma. Teren je bio takav da nisi mogao ići ravno već na cik-cak; ideš malo desno pod određenim uglom, pa onda lijevo i sve tako do vrha. I tek što smo prešli to uzvišenje, došlo je na redu drugo - još veće. Meni je vec postalo muka od tog terena, pa sam upitao kuma:

  • "Kume, jebo ga ti pa ima li kraja, ovakvu vukojebinu još nisam vidio?"

    On mi odgovori: "Šuti, kume, ništa ti još nisi vidio!"

    Zatim smo išli kroz neko šipražje dva metra visoko i neku bujad, između čega se nalazio putić. Onda smo se opet penjali i najzad stigli na liniju. Ugledao sam četiri rova koja su pokraivala gotovo cijelo to malo uzvišenje. Na tom dijelu linije nalazilo se ukupno 15-ak ljudi. U razgovoru sa njima upitah ih:

  • "Pa dobro gdje su ostali?"
  • "Eno ih na drugom brdu!"
  • "Pa ko čuva ovaj prolaz dole?"
  • "Niko, minirano je. Nemamo dovoljno ljudi ni uzvišenja da pokrijemo, još da pokrivamo to dole."
  • "Pa koliko je ljudi na drugom brdu? Da li je tako duž čitave linije?"
  • "Uglavnom jeste" - odgovori drugi vojnik - "Na nekim kotama gdje je ljepši teren ima ljudi ali ovde ne. Na ovom mjestu je samo ovo što vidiš."

    Ta noć je prošla mirno, uz samo nekoliko pucnjeva i provokacija mudzahedina-tipa "Tekbir" i "Allah ekber". Sutradan smo se vratili u komadnu i tu sam vidio scenu koja mi je i danas u glavi. Ranjeni vojnik kome je granata odbila dobar dio leđaj plače i doziva svog kuma, kum mu dolazi i ovaj uzima svoj pistolj i govori mu:

  • "Daj ovo mojoj kćerci, neka ima bar neku uspomenu na oca!"

    Ubrzo potom, sanitet ga je odvezao ali su već nakon 5 minuta javili su da je urmo.

    Onako tužan, naslonio sam se na neko drvo i plakao jedno sat vremena -jebi ga, šta mogu kada sam veliki emotivac!

    Ovo je samo jedan karatak djelić o tim dešavanjima, ali mislim da je dovoljno da shvatite kakva je bila situacija u okolini Vozuće. Biće ovakvih postova još.



    Poštovani,

    moja rođaka, inače mamina sestričina iz Sarajeva, udala se udata za jednog mještanina iz tog kraja. Njegov brat, mislim da se zove Branko Petrović, poginuo je upravo u tim borbama koje slijede nakon ovog događaja koji ti opisuješ. Vječna mu slava, kao i svim borcima koji su tom prilikom nastradali.
  • Idi na stranu - |1|2|