Srpske narodne priče



Stories

Sve, sve, ali zanat

Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao). Kad iziđu na suvo, on nije smijo ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ništa, a ne znajući nikaka zanata, nijesu se mogli drukčije raniti, nego se on najmi, da čuva seoska goveda.

Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci, da se drugom nikakom đevojkom neće oženiti, do kćeri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i mati, i drugi dvorani stanu ga odvraćati, da se prođe te sramote; kako bi on, carski sin, uzeo govedarsku kćer, kod toliki drugi carski i kraljevski kćeri itd. Ali sve zaludu! on kaže: "Ja nju, ja ni jednu? Kad već vide, da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog vezira, da javi govedaru, da će car da mu uzme kćer za sina.

Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin?" Vezir se upropasti: "Bog s tobom, čoveče! Kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se rane njima, a carev sin ima zemlju i gradove " Govedar kaže opet: "E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kćeri." Vezir se vrati, te kaže caru, šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili, da će to za govedara biti najveća milost i čest, što mu carski sin uzima kćer; a on pita kakav zanat zna carev sin! Car pošlje drugoga vezira; ali govedar kaže jedno te jedno: "Dok carev sin (veli) ne nauči kakav gođ zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva!"

Kad se i ovaj vezir vrati, te kaže, da govedar neda đevojke, dok carev sin ne nauči zanat kakav gođ (samo nek je zanat); onda carev sin zađe po čaršiji, da gleda kakav je zanat najlakše naučiti. Odajući od dućana do dućana, i gledajući kako različni majstori rade, dođe na dućan, đe se pletu rogožine, i to mu se učini najlakši zanat; pa ga počne učiti, i nauči za nekoliko dana; pa onda oplete sam jednu rogožinu, te je odnesu govedaru, i kažu mu, da je carev sin naučio zanat, i da je to njegova rukotvorina. Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: "Koliko to vrijedi?" A oni mu kažu: "Četiri pare.'" - "E! (veli) dobro! četiri pare danas, četiri sjutra, to je osam, a četiri preko sjutra, to je dvanaest itd. Da sam ja taj zanat znao, ne bi danas čuvao seoski goveda."

Pa im onda kaže, ko je on, i kako je tu došao; a ovi se onda obraduju još većma (što uzimaju đevojku od cara, a ne od govedara), i s najvećim veseljem vjenčaju momka i đevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru lađe i vojsku, te otide preko mora i nađe svoju zemlju.