Српске народне приче



Приче

ЗЕТ У ПУНИЦАМА

Вјери се један врло мршави и у лицу блиједи младић, а при том и врло фалиша. Имао је једнога слугу којега је научио да кад гођ би се он то пред ким фалио о чему, да он вазда помаже му полагивати и рече више него што је он рекао.
Пође једанпут у пунице и поведе собом полажицу; кад тамо дођу дочека их пуница, и по вечери почне јој се зет фалити како он умије добро нашку књигу, а слуга му дода:
— Умије неборе и латинску, те да знате како!
Даље стане се зет фалити како има више од десет крава о волова, а слуга рече:
— Има ваистину и двадесет.
Даље рече како може на годину од осам краставаца добити тридесет цекина, а слуга потврди:
— Може и преко шездесет, душе ми и образа. Најпослије рече да може и највишега коња
прескочити, а слуга му рече:
— Може, поштења ми мога, и два један уз другога.
Слушала пуница то и дичила се, па запита зета:
— Забога, што си тако блијед и жут у образу? А зет одговори:
— Ово ми се само у љето догоди.
А слуга потврди:
— Јест, вјере ми моје, и у љето и у зиму вазда једнак.
На то се вјереник ражљути, пак му рече:
— Мучи, ничиј сине; ако си све досад истину говорио, ту си најпотоњу слагао.