Српске народне приче



Приче

СЕЉАНИ КУПУЈУ ПАМЕТ

Састану се један дан на обично мјесто старје-шине и главар од једног мјеста које је на мору шкољ, и стану се корити једни другима како од њих нико не може бити мудар као што у друга мјеста има мудријех људи.
—Знате ли, браћо — рече један понајмудрији, — до чеса је то? Све без пусте памети, него хајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечани, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају да и продавати могу, па и цијене.

Сви на то пристану, те скупе речене новце и оправе тројицу. те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати ђе би је купили и пошто ока. Тако се намјере на некаква мајстора хитра у руги и подсмијеху, који им рече:
— Ја ћу вам продати не оку по литру, а двије нека ми остану за те аспре.
Они пристану, а он однекуд добави једнога миша те жива затвори у једној шкатуљици, и рече им:
— Ево вам памет овђе, него одмах бјежите дома, и не отварајте прије но дома дођете.

Сељани се врате весели у исти брод којим су и дошли, па кад дођу близу својега мјеста, рече један од њих:
— Ваистину није право да памет подијелимо свакаме једнако, негоузмимо ми тројица половицу
а половицу свему селу.

Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш, побјегне те се негђе у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати, а један одговори:
— Шта вам је? Ево је у броду, нигђе није побјегла.
Кад дођу, дочекају их браћа весело и радосно, но кад чују за глас, озловоље се, па се најпослије договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кадгођ би што шћели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли да се најприје памети напуне.