Српске народне приче



Приче

ЂАВОЛСКА СЛАНИНА

Некакав крадљивац замотри дању у чоека сланину на тавану, па пође увече, дошто људи поспе, те се састраг попне на сомић и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне те дадне насред куће ђе је спавао чоек са женом и с ђецом. Кад овај бубне са сланином међу њих, а чоек скочи онако у мраку, па стане викати:
— Ко је то?
А крадљивац одговори:
— Ја сам ђаво. А чоек повиче:
— Па шта ћеш овђе, анате-те-ма те било? А крадљивац одговори:
— Ћути, ево сам ти донио једну сланину. А чоек, још већма уплашен, повиче:
Иди бестрага, анатема те и тебе и твоје сланине!
А крадљивац онда рече:
— Е добро, кад нећеш, а ти ми придигни сланину да идем.
Чоек му драговољно лридигне сланину, само да му се ђаво скине из куће; и он упрти сланину на леђа и однесе као своју.
Кад ујутру сване, онда чоек види да је ђаволу придигао своју сланину.