Српске народне приче



Приче

ЦИГАНИН И ВЛАСТЕЛИН

Упути се некаква силна и при том богата делија сам у кочији на шетњу, и удаљи се у далеке планине куд га је пут носио. Нагази случајно на три-четири Циганина који, кад га виде сама и ваљана два коња, слакоме се и помисле како би му их најбоље и најрадије украли. Искоче сви на пут, и тек што им делија помоз' бог назове, сви поскидају капе и пред колима на гола кољена клекну, и један од њих поче му говорити:
— Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио, али не знамо другога начина, него ћемо сви троје кола и тебе у њима вући.
И тако одријеши један од њих два коња, а они се поупрегну у кола и стану га вући. Зачуђен младић од таке и толике почасти, а и онако дичан, пушти се да га вуку.
Кад наједанпут престану Цигани, и тек што рекну:
— Је ли већ доста, господине? — побјегну сваки на своју страну, а властелин погледа, кад ли није ни очинијех му пријатеља ни коња, и не знајући шта ли ће како ли ће, остави кочије насред пута те пјешице натраг у град.
Кад дође дома, упита га матер:
— Камо ти кола и коњи?
А он јој одговори:
— Тешко свуда без пријатеља, моја мајко! Оставио сам их пријатељима твога мужа а мога покојног оца.