Српске народне приче



Приче

БОНИК И БОЛЕСТ

Разболи се један богати но прости човјек тако да је у двије три године дана све љекаре над собом измијенио без сваке помоћи. Најпослије му досади те стане молити Бога да умре.

У томе дође к њему од некуда некакав калуђер, и тек шта га види, рече му: "Благо теби, мој болесниче и Хришћанине, кад толико болујеш!"
Болесник му рече: "Какво благо? Овако благо Бог теби дао пак да се наситиш!"
"Ја сам читао" рече калуђер, "ђе стоји написано: А шта господ љубит кого, того наказујет."

"А шта ће то рећи, оче", запита болесник, а калуђер му одговори: "Богме рећи ће, да кога Бог љуби, тогај се и опомиње, па тако се опомиње и тебе, него му зафали."
"Оћу" одговори болесник, "али бих му више зафалио да ме заборави до пет шест година; а ово бих добро, ако си ти оче каил, тебе даровао."