ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ?
КРСТ СА ЧЕТИРИ С
Сребрни крст са четири златна огњила је видљиви символ народне девизе "За крст часни и слободу златну".
Крст представља часну жртву "рода српског крстоносног" (овај израз налази се у Стихири српским светима, из 18. века).
Огњило (комад челика помоћу којег се, ударом у кремен, избијају варнице и тако добија ватра) символ је разбијања мрака; златна огњила символи су слободе златне.
Огњила, будући слична слову „С", доцније су тумачена као почетна слова речи у неколиким изрекама, а нарочито оних у популарном покличу „Само слога Србина спасава". Тај поклич био је познат у Српској Војводини 1848. године, а вероватно је у то време и на томе тлу и настао. Данас се он актуализовао у сличној верзији: Слогом Српство слободу спасава!

ДВОГЛАВИ ОРАО
У време цара Душана, на Западу је двоглави орао сматран за краљевски грб Немањића и Србије.
Од 1882. године двоглави бели орао раширених крила (у полету) носи на својим прсима штит са крстом и огњилима — он је, према хералдичкој терминологији “чувар штита". Отуд је сувишно да се орао налази на још једном штиту као под-лози, већ силуета двоглавог орла треба да даје карактеристичан облик грбу.
Две главе орла символизују световну и духовну власт (Краљ и Патријарх) обе главе се налезе под крстоносном круном која символизује хармонију духовне и световне власти.
Двоглави орао још символизује земљу на међи Истока и Запада — подједнако окренуту ка Истоку и ка Западу. Главе орла окренуте на супротне стране символизују народ чији је поглед управљен како према будућности, тако и према својој прошлости — коме су пример и искуство предака "добар темељ за будућност" (1. Тим. 6:19, уп. Јевр. 13:7).
Кљунови двоглавог орла су отворени — то је орао који кликће — "Орао измамљује ор лиће своје, диже се над птићима својим, шири крила своја, узима их и носи на крилима својим" (5. Мојс. 32:11).
Најстарији пример венца који опасује грб имамо (код нас) у грбу Црнојевића (из 15. века) где је око двоглавог орла приказан венац од ловорова листа. ( На краљевском грби из 1882 — на цртежу је — венац од храстова листа, који — символизује храст под којим су Срби дизали устанке, борећи се за своју слободу; храст је још и символ постојаности српског народа на овим просторима).
Облик огњила, као и њихов дијагонални распоред у односу на крст, преузети су (овде) са застава српске устаничке војске из 1809. године. Такав облик огњила близак је оном на дечанском хоросу (са краја 14. века) — најстаријем код нас сачуваном мотиву крста са огњилима.
Пиаче, када је реч о пореклу двоглавог орла, представа птице у виду двоглавог орла први пут се појавила у уметности старог Египта, Асирије и на амблемима Хетита, као символ удвостручене снаге. Са поделом Римског Царства дв оглави орао је символизовао две половине подељене Империје; био је прихваћен у Византији, потом у Србији, у московској држави а затим и у целој руској империји. Тај амблем, али другачијег цртежа, унела је у свој грб и средњовековна немачка империја назвавши себе Светим Римским Царством.
Двоглави орао широко отворених чељусти и истурених језика, који гледа на две стране, символизоваоје и добро чување државних граница.

ЉИЉАНИ (КРИНОВИ)
Као што су двоглави орао и крст са огњилима древна српска знамења, тако и цвет љиљана (крина) има у српској хералдици давну традицију. Сматра се да се она везује за крај 13. и почетак 14. века — за време српске краљице Јелене Анжујске (рођаке Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља) супруге српског краља Стефана Уроша I и мајке краљева Драгутина и Милутина. А познато је да су златни љиљани на плавој подлози, породични грб анжујске династије.
У посленемањићком периоду љиљани се налазе као елементи грба и на појединим печатима српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, но претпоставља се да су они ту ознака вазалног односа оба српска деспота према Жугмунду (Сигисмунду I) Луксембуршком, угарском краљу, наследнику анжујске владарске куће.
На грбу српског Краља Твртка, владара босанског, иначе по мајци је био од лозе Немањића, налазе се такође љиљани.
Два крина се налазе на српским грбовима приказаним у делу Мавра Орбина „Краљевство Словена" из 1601. године, и то уз двоглавог орла као грба владарске куће Немањића и као елементи грба Кнеза Лазара. Они се потом налазе у Стематографији Христофора Жефаровића из 1741. године, на грбу Царства установљеног од Немање, где је — као и код Орбина — приказан двоглави орао (сребрни на црвеном штиту) са уздигнутим крилима у полету и по једним златним љиљаном између орлових крила и канџи (тј. испод орлових крила, а изнад његових канџи).
Најзад, на грбу Краљевине Србије из 1882. године, који је по идеји Стојана Новаковића графички компоновао и приказао барон Фон Штрел, поново се налазе два златна крина. Но, на овој Фон-Штреловој интерпретацији Новаковићеве замисли — интерпретацији на начин близак германским грбовима тога времена, а која је постала званични грб Краљевине — приказан је двоглави орао опуштених крила (за разлику од приказа код Орбина и Жефаровића) а два златна љиљана смештена су у доњи део грба — испод орлових канџи.
Кринови у српском грбу, тумачени библијским текстом, символизују процват народа који се, после свога пада, обратио Богу — "јер беше пао ради свога безакоња" (према Књ. прор. Осије 14:1 и 5).

СРБИ КОЈИХ ВИШЕ НЕМА
  • Вук Караџић је записао да су Турци после Косовске битке 1389. године, из Србије у Малу Азију одвели више од 200.000 Срба, а послије поробљавања само из Босне и Црне Горе двоструко више. Добар дио њихових потомака се после 400 година вратио у Македонију, носећи са собом звоно за цркву у Галипољу. Турци нису успјели да их потурче 400 година. Јосип Броз је успјео да их помакедончи.

  • Две стотине година се у Порти (врховном државном тијелу Турске), за вријеме док је Србија била поробљена од Турака, говорило српски. Уговор Турске са мађарским краљем Ладиславом је 1495. године потписан на српском и то ћирилицом.

  • Босну и Херцеговину је послије аустроугарске анексије напустило више од 200.000 исламизованих Срба, пипи ше Јован Цвијић. На Косову и Метохији је једна четвртина, а у Албанији једна половина Шиптара-Албанаца била српског поријекла. Скадар, који је данас у Албанији, био је прва српска пријестоница.

  • Видински пашалук, данас саставни ди о Бугарске, је био у 19. вијеку претежно настањен Србима, као и читав појас дуж југословенско-бугарске границе. Данас тамо нема Срба.

  • Тамишки Банат је претежно био настањен Србима. Данас у том дијелу Румуније једва да има 50 до 60 хиљада Срба.

  • У “Српској Вароши”, Братислави Срби су имали свој лицеј са шест разреда. Данас тамо има неколико хиљада Срба.

  • “Сви релевантни научни подаци и сва сазнања указују на то да су данашњи Мађари углавном словачког и српског поријекла”, а данас у Мађарској једва да има 10.000 Срба.

  • Срба је у 18. Вијеку било колико и Енглеза. Ослобађајући своју земљу до данас су сведени на петнаест милиона (са онима у расејању). Данас их сатиру и они са којима су до јуче, а ми вјерујемо и данас, борили за исте идеале.

    Преузето из текста
    Др. Животија Ђорђевића

  • ЦРНА ГОРА ЗА ПОЧЕТНИКЕ
    У земљопису књижевне Црне Горе из 1895. године, којег су сва дјеца трећег разреда основне школе морала да науче пише и ово:

    ”У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их на 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо СВИ СРПСКОГ ПОРИЈЕКЛА И СРПСКЕ НАРОДНОСТИ.”

    Овај уџбеник за основце ваљао би данас неким докторима наука са Цетиња.

    "Осим нас у Црној Гори има још Срба који живе по другим српским земљама. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су пот туђином".

    "Тако исто Србин у Црној Гори дужан је љубити и познати своју цијелокупну домовину - све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјери били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, ма које вјере био, јер тешко је брату без бр ата".